Ovu godinu su obeležili političari rokadama i zamenom mesta, ali je ipak kraj godine pripao Šešeljevom učenku, odličnom retoričaru i jednom od najmladjih političara ali sa najdužim radnim stažom u istom poslu. Smak sveta za neke, a za druge politički raj. 

Počelo se sa usmenim hapšenjima i pakovanja ogromnog broja ljudi u premali prostor, uz tomove velikih reči. Upravo te reći gradjani Srbije su želeli da čuju. Njihove uši su odavno nameštene na tu frekfenciju i sada su dobili retoričko zadovoljenje. Za neke smak sveta, za druge raj za uši.

Medjutim, nije sve izgovoreno u stvarnosti srbijanske političke, privredne i ine slike baš tako kako Šešeljev učenik prezentuje. Niti su hapšenja “hapšenja”, a šta će biti maska za dvadesetak dana kada zatvorenik izadje na proslavu srpske nove, videćemo? Ostaje da nas u medjuvremenu iznenadi isto kao što nas je sneg u sred decembra iznenadio a još nije ni kalendarski počela zima.

Pitanje je da li ćemo ući ove godine u zimu obzirom da smak sveta treba dan ranije da nas pohodi. Osim ako nismo našli smeštaj na planini Rtanj.

Ko je koga i koliko plaćao, u uši gladnih srpskih intelektualaca i da udje i da ne udje, neće imati efekta osim likovanja na prazne stomake. Uh, kakva je ovo laž u zemlji Srbiji!!! Mozda ima gladnih u Etiopiji, ali u Srbiji skoro da nema gladnih. To je postala samo floskula koju ponavljamo svaki dan kada pogledamo u novčanik i shvatimo da imamo za cigarete, ali ne i za doručak. Imamo za pivo, ali ne i za kiriju. Imamo za mobilni ali ne i za ulaganje u obrazovanje.

U nekoliko meseci unazad, toliko toga je rečeno bez cenzure, bez osnove i argumenata. Prosto mi je neverovatno da će se išta značajno desiti, da će iko biti odgovoran ili završiti u zatovru na period od 10+ godina sa presudom u kojoj će svi gradjani Srbije imati prilike da vide osnove.

Po ko zna koji put se gradi retorička platforma za vanredne izbore gde se očekuje da > intelektualci <  daju svoj glas najnajhrabrijem nad hrabrima. Već vidjeno. I raije je u Srbiji bio smak sveta, pa ništa – preživeli smo.

Za mene nije smak sveta ako se desi neka prirodna nepogoda. Za mene je smak sveta prihvatanje činjenice da je u Srbiji 6,5% visoko obrazovanih ljudi, da ima 24% totalno nepismenih a 54% funkcionalno nepismenih, da je dobiti posao skoro nemoguće, te da je više mladih u kafićima i kafanama od ranog jutra nego u poslu. Prosto mi je neverovatna činjenica da pojedinci kažu kako nemaju ‘leba da jedu a ispred zgrade na minus 10 i ispod pola metra snega parkiran auto od 30 soma jura.

Smak sveta neće biti ove godine. Smak sveta će biti onog trenutka kada prihvatimo činjenicu da Kosovo nije srce Srbije, ma kako to bolno zvučalo.

Smak sveta u Srbiji? Šta vi mislite?

- prva slika preuzeta sa Blica, druga sa bloga rave utopia