Direktor škole kao vozač autobusa

Kolega  me je pitao kako bih uporedio mesto direktora škole sa nekim drugim zanimanjem.

Hm, nisam ranije o tome razmišljao i prvo mi je na pamet pao vozač autobusa.

Elem, direktor škole upravlja autobusom u koji đaci uđu u prvom razredu, voze se četiri godine, dok ne pređu u peti i tako još četiri, dok ne završe osmogodišnju školu. Kako je po zakonu osnovno obrazovanje obavezno, tako je njegov posao da putnike doveze do mature, a onda ih pozdravi i preuzme druge. Svake godine ulazi nova grupa i za njih treba napraviti mesta u autobusu, a kako je putnika sve manje, mesta je sve više, pa on mora svoju energiju da preusmeri na druge aktivnosti. Putovanje je u poslednje vreme za pojedince veoma konforno, pa se dešava da putuju i bez karte, bez prtljaga, rasterećeno, a zajedno sa ostalima stižu na odredište.

Vozač je svestan da, ako izgubi putnike, neće biti posla za konduktere, stujardese, mehaničare, radnike na održavanju higijene. Zato ulaže nadljudske napore da privoli svakog potencijalnog putnika da uđe baš u njegov autobus i trudi se da mu tu bude lepo, zabavno, prijatno, toplo, bezbedno, da mu pruži maksimalne uslove da iz busa izadje nasmejan, srećn i pun samopouzdanja, a pre svega dobro pripremljen i potkovan za dalji put.

vozac

Vozač ima mnogo problema i mora svakodnevno da radi na prevenciji, a ne samo na njihovom rešavanju. Zato pametni vozači planiraju svaku godinu, ili još bolje, nekoliko godina unapred. Misle na postojeće resurse, jer znaju da će, ako ostanu bez goriva, autobus stati, znaju da će nezadovoljni kondukteri i stujardese učiniti putnike nezadovoljnima, pa će ovi promeniti prevozno sredstvo. Znaju da će, ako redovno ne održavaju vozilo, ne ulažu u amortizaciju ili ne obezbeđuju nova sedišta, stakla, podove, brzinometre i gps uređaje, putnici biti ugroženi, kao i radnici koji tu rade.

Pokušava stalno da koordinira rad konduktera i stujardesa, da ih motiviše i usmerava, da ih kontroliše i po potrebi menja mlađim kadrovima, a zatim integriše iskusne i početnike, a sve u cilju pružanja vrhunskih usluga svojim putnicima koji su najbitniji u celoj priči. Često ima problema zbog zarđalih ili pokvarenih klipova unutar svoje mašine.

Teško je, često daleko od idelanog, a da tako bude uvek se pobrinu vreme i ostali učesnici u saobraćaju.

Ovi drugi najviše. Semafori koji ne rade, neobeleženi kolovozi, rupe na putu, bahati vozači džipova, spora i neispravna vozila koja koče saobraćaj, pešaci koji ne vide ništa oko sebe, osim svojih problema i kredita i koji stalno prelaze van obeleženog pešačkog prelaza, česte saobraćajne kontrole, redovni i vanredni tehnički pregledi, bahati vozači drugih autobusa.

Ima različitih vozača, od onih odgovorih, do onih što vole da cugnu. Svi primaju istu platu. Izgleda da su najbolji oni koji voze kako im se kaže, ćute i glume sjajne vozače, kao iz filmova sa Džejsonom Stejtanom.

I tako bih ja pričao dugo, dugo, da me mlađani kolega nije prekinuo pitanjem:

„A kako si ti od tvog autobusa napravio spejs šatl?“

Na ovo pitanje, uskoro ću imati prilike javno da odgovorim. Do tada, pričaču vam neke druge priče.

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

3 Comments:

  1. Ovo nije lak poziv, ni najmanje. Od svake sekunde zavisi jos 50 života. Ne ide nam u prilog da ih nerviraju “sitnice” sa strane. 😀

  2. Jako je odgovoran posao biti vozač dečijeg autobusa! Smatram da svaki autobus kojim se prevoze naša deca ne sme biti stariji od 5 godina. Naravno i mnogo bolje plate vozača ne treba zaboraviti 🙂

  3. Veoma zanimljiv tekst. Sve pohvale

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *