8 Comments:

1. 

   sopran87

   31/08/2010 at 19:31

   Ne mogu da opisem koliko sam odusevljen ovom preporukom 🙂 Hvala Deda, ne znam sta drugo da kazem! 🙂
2. 

   Verkic

   31/08/2010 at 20:49

   Hvala Deda, koliko se ponosim što se nalazim medju tvojim preporukama ne moram ni da ti kažem. Hvala od srca!!!
   Želela sam i ja napisati post povodom današnjeg dana, ali zaista ne umem niti mogu napisati samo 5 preporuka pored svih onih silnih blogova koje čitam i pratim. Svaki cenim na poseban način, svaki je i jedinstven na svoj način, kako onda izdvojiti tako mali broj njih? Ma šta se ja sada raspriča, još samo fali da zaplačem 🙂
   Hvala Deko još jednom!
3. 

   Ivana

   01/09/2010 at 10:34

   Jao Deda hvala, ažuriram se, pod hitno 🙂
   Puno hvala, da umem da pocrvenim, pocrvenela bih
4. 

   Charolija

   01/09/2010 at 21:59

   Odličan izbor Dedice. 🙂
5. 

   Dragan Radović

   02/09/2010 at 12:08

   Eto kakav sam ja bloger – sad sam video tvoju preporuku povodom #BlogDay i izuzetno se obradovao! Preporuka koja stiže od majstora koji je pronikao u mnoge tajne, ali i zanimljivosti blogovanja, itekako ima težinu!
   Deda, druže moj, iskreno ti se zahvaljujem! 🙂

6. Pingback: #pratipetak #followfriday sa osvrtom na BlogDay 2010 « Uspesi, padovi i život uopšte

7. 

   живодерац

   15/09/2010 at 21:15

   Владимир С. Путник: фотографије – Слике са Зида
   Фотографија број 13 од 153 Повратак у албум · Владимир С. – фотографије · Владимир С. – профилПретходнаСледећа
   Кликни на лица људи са фотографије да би их означио/ла.
   Владимир С. ће бити питан/a да одобри сва означивања пре него што их други виде.

   NE LAJ NA OCA (priča)

   Jutro je osvanulo vedro, bez oblacka na nebu i toplo, kako to biva u julu, pred pravoslavni praznik svetih apostola Petra i Pavla – Petrovdan, nagovestavajuci jos jedan sparan i tezak dan pod Suncem koje przi. Pop Zivan izadje na trem kuce, pogleda prema zvoniku hrama sv. Velikomucenika Dimitrija, zavrte glavom, uzdahnu i prozbori, trljajuci bradu. – Opet kasni, gde li se sad zavukao? Bozo! – pozva pop Zivan, – Bozo, Bog ti pamet dao, sta cekas? Zasto ne oglasavas zvono, moram li svakog jutra da te opominjem? Crkvenjak, Boza, seosko spadalo, kako ga nazivaju njegovi seljani, ali pobozan i dobar covek, kada ne popije previse, vec godinama sluzi pri hramu u selu, ne trazeci mnogo. Tek poneku litru vina, ili rakije, da se nadje za lek. A i kada dobije neki dinar od Crkvenog odbora ili svestenika, potrosi na pice. I samo sto je, po treci put, potegao iz flase “Cara Lazar”, vina za pricesce, presece ga glas pop Zivana i on mahinalno okrete glavu, a vino se proli niz bradu i vrat i natopi mu kosulju. Sav smeten, zbog prekidanja u poslu kad mu je najsladje, nekako pronadje cep, zacepi bocu i odlozivsi je istrca na severne dveri iz oltarskog dela hrama. Otrljavsi sakama vino sa brade i grla, crven u licu, zastade na pragu ulaznih vrata u hram i povika: – Evo, me oce! Ne date mi da zavrsim molitvu, na pola Oce nas ste me prekinuli! – Dacu ja tebi Oce nas! – namrsteno ce pop Zivan. – Koju molitvu si ispijao? Vinsku ili rakijsku? – Ja? Nisam, oce… – ‘Ajde, odzvoni jutrenje, ali necemo sluziti. Odmah idemo u susedno selo, imamo vodice za Petrovdan, – silazeci niz stepenice sa trema, pomirljivim glasom rece svestenik. Podje prema hramu i pred ulazom zastade. – Promeni kosulju, Bozo, ta ti je uflekana, od molitve, – dobaci mu i uputi se ka oltaru da u torbu spakuje krst, epitrahilj i trebnik, malo tamjana i briketica, za svaki slucaj, ako neko od svecara nema zara. Boza zakoluta ocima, bas ga briga za kosulju, zao mu vina koje se prolilo, a nije popio. Prekrsti se, popenje se uza stepenice na zvonik i dohvati uze zvona. Nakon samo desetak povlacenja, poce glasno da odbrojava: – Trideset osam, trideset devet, cetrdeset, dosta! E, hvala Ti, Boze, sto mi dade snage da izdrzim ovaj napor, – promrlja u bradu, jos jednom se prekrsti i sidje sa zvonika. Pogleda u pravcu kapije porte i vide oca Zivana u automobilu, spremnog za polazak. Nema vremena da presvlaci kosulju, dograbi sako i obuce ga. Zakoraci, ali namah zastade i okrete se prema hramu, kao da ce ponovo da se prekrsti. Dlanom desne ruke opipa mesto na levoj strani sakoa i razvuce lice u osmeh, kao novorodjence, od zadovoljstva sto je pljoska sa rakijom na svome mestu. Otvarajuci vrata automobila, sa desne strane, sav ozaren kao da je otvorio vrata Raja, rece svesteniku: – E, sad mozemo, uz Boziju pomoc, da krenemo, oce Zivane. Zabruja motor, auto lagano krenu, a Boza ne skidajuci osmeh sa lica, udobno se zavali na sedistu i sasvim tiho zamumla nesto, ritmicki, kao da peva. Otac Zivan, pogleda uprtog niz put pred njima i zanet mislima da li ce sve obaviti za jedan dan, nije obracao paznju na Bozu i njegovo mumlanje. Posle petnaestak kilometara voznje, ukazase se pred njima prve kuce sela u koje idu. Svestenik zaustavi auto na istom mestu koje je i ranije mnogo puta koristio. I pop i crkvenjak izadjose istovremeno i kao po komandi obojica pogledase u nebo. – I danas ce biti pretoplo, – zabrinuto ce pop Zivan, zatim dobaci Bozi, – vodi racuna o ponasanju, nemoj da obrukas i sebe i mene! I ako nas necim ponude, nemoj da trazis rakiju! Sa vinom si zapoceo dan, ako dodas rakiju… A Sunce pece li, pece. – Necu, oce, Svetog mi pisma, – spremno odgovori Boza i udari desnim dlanom preko pljoske u dzepu sakoa. – Idi, sad, do tri-cetiri domacina i najavi svestenika, pa se vrati ovde, kod Radovana, – kaza otac Zivan i otvori torbu da proveri je li sve na svome mestu. Otrca Boza, veseo, kao razuzdano zdrebe i vec kod prve bandere zastade i poteze dobro iz pljoske. Svestenik, usavsi u kucu Radovanovu, nije primetio Bozino “Sveto pismo”, iz koga se pije, a ne cita. Primljen kako dolikuje svestenom licu u domacinskoj kuci, uz soljicu kafe zapoce razgovor sa ukucanima dok ceka crkvenjaka. Eto ti njega, za nesto vise od dvadeset minuta, zacakljenih ociju otvara vrata i sa praga ce glasno: – Pomaze, Bog, gazda! Sta ima da se popije? – Bozo! – iznenadi se pop Zivan. – Rekao sam… – Neka. Neka, oce, znam ja Bozu. Pustite ga, ne misli on nista lose, – mirno ce Radovan i upita: – Je l’ moze rakijica, Bozo? – E, moze, gazda! – Prihvatajuci casicu s rakijom, Boza nazdravi, – Ziveli, domacine, ti i svi tvoji i neka vam sveti apostoli, Petar i Pavle, pomognu u svemu! – Bozo, Bozo, ako ovako nastavis, – prekorno ce svestenik, – tebi ni svi sveci nece pomoci! ‘Ajde, da mi obavimo ono zbog cega smo danas u selu. I tako, od kuce do kuce, negde casicu, negde dve i Boza poce da posrce i zaostaje za ocem Zivanom korak-dva. Stigose, polako i do Sretenove kuce. Covek u poodmaklim godinama, slabasan, narusenog zdravlja i osim njega i zene mu niko u domu vise nije ziveo. Mladez otisla u grad, da se potuca, niko ne odrzava kucu i okucnicu, koja postepeno propada, a taraba je narocito bila u losem stanju. Dosavsi do pred kapiju, otac Zivan zastade, da saceka Bozu, i cuje, da usima ne poveruje, kako veseljak peva: – Blazen muz, kojem nista nije, a nista mu nije dok rakiju pije, aliluja… – Bozo! – uzviknu svestenik – Sta to pevas, grom te sprzio, iz vedra neba! – E, oce… Zivane… Prvi psalam, proroka Da – vida, – nekako izusti pripiti, Boza. – Cut’! Ne otvaraj usta, vise, – ljutito ce otac Zivan, – gde ce ti dusa, gresna?… Ne stize da dovrsi misao svestenik, jer utom, cuvsi galamu pred proredjenom tarabom, verni pas cuvar promoli glavu i gromko zalaja na pridoslice. Otac Zivan, Bogami, ustuknu uplasen, dok Boza zakoraci prema tarabi i psu i povika iz grla: – Mars, tamo, dzukelo matora, sto lajes na oca?!
   + + +

   U Sokobanji, autor: 30.11.2006.g. Vladimir S. Putnik
   Додај опис
   NE LAJ NA OCA (priča)

   Jutro je osvanulo vedro, bez oblacka na nebu i toplo, kako to biva u julu, pred pravoslavni praznik svetih apostola Petra i Pavla – Petrovdan, nagovestavajuci jos jedan sparan i tezak dan pod Suncem koje przi. Pop Zivan izadje na trem kuce, pogleda prema zvoniku hrama sv. Velikomucenika Dimitrija, zavrte glavom, uzdahnu i prozbori, trljajuci bradu. – Opet kasni, gde li se sad zavukao? Bozo! – pozva pop Zivan, – Bozo, Bog ti pamet dao, sta cekas? Zasto ne oglasavas zvono, moram li svakog jutra da te opominjem? Crkvenjak, Boza, seosko spadalo, kako ga nazivaju njegovi seljani, ali pobozan i dobar covek, kada ne popije previse, vec godinama sluzi pri hramu u selu, ne trazeci mnogo. Tek poneku litru vina, ili rakije, da se nadje za lek. A i kada dobije neki dinar od Crkvenog odbora ili svestenika, potrosi na pice. I samo sto je, po treci put, potegao iz flase “Cara Lazar”, vina za pricesce, presece ga glas pop Zivana i on mahinalno okrete glavu, a vino se proli niz bradu i vrat i natopi mu kosulju. Sav smeten, zbog prekidanja u poslu kad mu je najsladje, nekako pronadje cep, zacepi bocu i odlozivsi je istrca na severne dveri iz oltarskog dela hrama. Otrljavsi sakama vino sa brade i grla, crven u licu, zastade na pragu ulaznih vrata u hram i povika: – Evo, me oce! Ne date mi da zavrsim molitvu, na pola Oce nas ste me prekinuli! – Dacu ja tebi Oce nas! – namrsteno ce pop Zivan. – Koju molitvu si ispijao? Vinsku ili rakijsku? – Ja? Nisam, oce… – ‘Ajde, odzvoni jutrenje, ali necemo sluziti. Odmah idemo u susedno selo, imamo vodice za Petrovdan, – silazeci niz stepenice sa trema, pomirljivim glasom rece svestenik. Podje prema hramu i pred ulazom zastade. – Promeni kosulju, Bozo, ta ti je uflekana, od molitve, – dobaci mu i uputi se ka oltaru da u torbu spakuje krst, epitrahilj i trebnik, malo tamjana i briketica, za svaki slucaj, ako neko od svecara nema zara. Boza zakoluta ocima, bas ga briga za kosulju, zao mu vina koje se prolilo, a nije popio. Prekrsti se, popenje se uza stepenice na zvonik i dohvati uze zvona. Nakon samo desetak povlacenja, poce glasno da odbrojava: – Trideset osam, trideset devet, cetrdeset, dosta! E, hvala Ti, Boze, sto mi dade snage da izdrzim ovaj napor, – promrlja u bradu, jos jednom se prekrsti i sidje sa zvonika. Pogleda u pravcu kapije porte i vide oca Zivana u automobilu, spremnog za polazak. Nema vremena da presvlaci kosulju, dograbi sako i obuce ga. Zakoraci, ali namah zastade i okrete se prema hramu, kao da ce ponovo da se prekrsti. Dlanom desne ruke opipa mesto na levoj strani sakoa i razvuce lice u osmeh, kao novorodjence, od zadovoljstva sto je pljoska sa rakijom na svome mestu. Otvarajuci vrata automobila, sa desne strane, sav ozaren kao da je otvorio vrata Raja, rece svesteniku: – E, sad mozemo, uz Boziju pomoc, da krenemo, oce Zivane. Zabruja motor, auto lagano krenu, a Boza ne skidajuci osmeh sa lica, udobno se zavali na sedistu i sasvim tiho zamumla nesto, ritmicki, kao da peva. Otac Zivan, pogleda uprtog niz put pred njima i zanet mislima da li ce sve obaviti za jedan dan, nije obracao paznju na Bozu i njegovo mumlanje. Posle petnaestak kilometara voznje, ukazase se pred njima prve kuce sela u koje idu. Svestenik zaustavi auto na istom mestu koje je i ranije mnogo puta koristio. I pop i crkvenjak izadjose istovremeno i kao po komandi obojica pogledase u nebo. – I danas ce biti pretoplo, – zabrinuto ce pop Zivan, zatim dobaci Bozi, – vodi racuna o ponasanju, nemoj da obrukas i sebe i mene! I ako nas necim ponude, nemoj da trazis rakiju! Sa vinom si zapoceo dan, ako dodas rakiju… A Sunce pece li, pece. – Necu, oce, Svetog mi pisma, – spremno odgovori Boza i udari desnim dlanom preko pljoske u dzepu sakoa. – Idi, sad, do tri-cetiri domacina i najavi svestenika, pa se vrati ovde, kod Radovana, – kaza otac Zivan i otvori torbu da proveri je li sve na svome mestu. Otrca Boza, veseo, kao razuzdano zdrebe i vec kod prve bandere zastade i poteze dobro iz pljoske. Svestenik, usavsi u kucu Radovanovu, nije primetio Bozino “Sveto pismo”, iz koga se pije, a ne cita. Primljen kako dolikuje svestenom licu u domacinskoj kuci, uz soljicu kafe zapoce razgovor sa ukucanima dok ceka crkvenjaka. Eto ti njega, za nesto vise od dvadeset minuta, zacakljenih ociju otvara vrata i sa praga ce glasno: – Pomaze, Bog, gazda! Sta ima da se popije? – Bozo! – iznenadi se pop Zivan. – Rekao sam… – Neka. Neka, oce, znam ja Bozu. Pustite ga, ne misli on nista lose, – mirno ce Radovan i upita: – Je l’ moze rakijica, Bozo? – E, moze, gazda! – Prihvatajuci casicu s rakijom, Boza nazdravi, – Ziveli, domacine, ti i svi tvoji i neka vam sveti apostoli, Petar i Pavle, pomognu u svemu! – Bozo, Bozo, ako ovako nastavis, – prekorno ce svestenik, – tebi ni svi sveci nece pomoci! ‘Ajde, da mi obavimo ono zbog cega smo danas u selu. I tako, od kuce do kuce, negde casicu, negde dve i Boza poce da posrce i zaostaje za ocem Zivanom korak-dva. Stigose, polako i do Sretenove kuce. Covek u poodmaklim godinama, slabasan, narusenog zdravlja i osim njega i zene mu niko u domu vise nije ziveo. Mladez otisla u grad, da se potuca, niko ne odrzava kucu i okucnicu, koja postepeno propada, a taraba je narocito bila u losem stanju. Dosavsi do pred kapiju, otac Zivan zastade, da saceka Bozu, i cuje, da usima ne poveruje, kako veseljak peva: – Blazen muz, kojem nista nije, a nista mu nije dok rakiju pije, aliluja… – Bozo! – uzviknu svestenik – Sta to pevas, grom te sprzio, iz vedra neba! – E, oce… Zivane… Prvi psalam, proroka Da – vida, – nekako izusti pripiti, Boza. – Cut’! Ne otvaraj usta, vise, – ljutito ce otac Zivan, – gde ce ti dusa, gresna?… Ne stize da dovrsi misao svestenik, jer utom, cuvsi galamu pred proredjenom tarabom, verni pas cuvar promoli glavu i gromko zalaja na pridoslice. Otac Zivan, Bogami, ustuknu uplasen, dok Boza zakoraci prema tarabi i psu i povika iz grla: – Mars, tamo, dzukelo matora, sto lajes na oca?!
   + + +

   U Sokobanji, autor: 30.11.2006.g. Vladimir S. Putnik
8. 

   живодерац

   15/09/2010 at 21:20

   Извин`те на незграпности некста;а и не могу да се снађем са овим новим обликом сајта “Дедабор”-а…леп је…ки уписат…