ЛЕКАРСКО УВЕРЕЊЕ

Reading Time: 15 minutes

ЛЕКАРСКО УВЕРЕЊЕ

 

     Гостовали смо те суботе у Лучанима. Омладинска екипа ФК “Бор” играла jе своjу прву, дебитантску сезону у Првоj омладинскоj лиги Србиjе.

   Падала jе некаква хладна jесења киша и то jе додатно поjачало моj почетни ,,тескобни” утисак о самом граду. Истини за вољу, нисмо ни имали довољно времена на располагању, да мало прошетамо и боље упознамо околину.

   Право из аутобуса у свлачионицу, на ,,брзо пресвлачење” и одмах после тога – на терен. Одиграмо утакмицу како знамо и умемо, а онда опет назад у аутобус, па повратак кући. Неко би рекао – такав jе ,,сурови професионализам”, али мени jе тo више личило на нечиjи сурови и сирови ,,економски план”.

   Од тренутка када смо се пласирали у Омладинску лигу Србиjе (први пут од како се фудбал играо у Источноj Србиjи, на том jуниорском нивоу), непрестано су на нама максимално ,,штедели”. Као да jе таj историjски успех некоме ,,из сенке” поприлично засметао, уместо да буде обрнуто.

  Као капитен тима, водио сам ,,загревање” пред почетак утакмице. Уобичаjене рутинске вежбе и припрема екипе за утакмицу.

   Терен jе већ био добро натопљен водом и непрестано сам у мислима понављао: ,,Клизаво jе, буди опрезан. Не задржаваj превише лопту у ногама. Додаj тачно у ноге свом саиграчу. Крећи се и брже се ослобађај лопте …”

    А онда – ,,гром из ведрог неба”. Зачуо сам глас нашег тренера Недељка Пилчевића, популарного ,,Пилца”:

   – Соколов и Радуловић, дођите код мене…. – стаjао jе на самом краjу терена, непосредно уз аут-линиjу.

   Учинило ми се да jе узвикнуо некако невесело и забринуто, док jе нервозно навлачио капуљачу на главу. Oсетио сам некакав чудан ,,аларм” у његовом гласу,  некакав изненадни ,,сигнал за узбуну”…

   Саша Радуловић, главни играч наше одбране и ,,вршилац дужности” заменика капитена у екипи, погледао jе у мене забринуто:

   – Цоле, шта jе сад? Шта смо сада урадили? – збуњено jе вртео главом, алудираjући на своjе несташлуке и ,,лудориjе”, због коjих га jе Пилац понекад кажњавао на тренинзима.

     – Немам поjма… – узвратио сам и лагано потрчао у правцу нашег тренера… – идемо да чуjемо шта има да нам каже…

    Сале jе потрчао замном и убрзо смо стаjали заjедно, jедан поред другог, задихани и загледани у нашег тренера. Ниjе нас гледао у очи и то нас jе додатно забринуло. Никада пре тога ми се Пилац ниjе обратио, а да се при томе нисмо гледали у очи, као прави људи.

   – Вас двоjица данас не играте… – изговорио jе некако тешко и малаксало, као у самртном ропцу… – идите у свлачионицу…

    – Не разумем… – учинило ми се да нисам добро чуо, био сам благо шокиран таквом изjавом… – Зашто не играмо?

   – Истекло вам jе лекарско уверење… – изговорио jе некако безвољно и уморно Недељко Пилчевић… – Чули сте ме добро… идите на пресвлачење…

    Погледао сам у Сашу Радуловића. Обоjица смо остали без текста. Били смо паметни и дисциплиновани играчи. Прошли смо одличну фудбалску школу у нашем клубу. Били смо научени и ,,истренирани” да без поговора слушамо команду тренера, без обзира на то како се он зове. Али, ово jе било потпуно неочекивано и нерезонски. Без смисла и потпуно сулудо, са jош чудниjим обjашњењем.

     Па забога, сви смо истог дана радили лекарске прегледе! Како jе могуће да само нама двоjици истекне лекарско уверење? Баш тог дана и баш у том тренутку? Баш нама двоjици – наjискусниjим, наjпоузданиjим и по много чему наjбољим играчима екипе? Како то нико раниjе ниjе приметио? Ако jе нама истекло лекарско уверење – онда су и сви остали играчи у истом проблему! Немогуће jе да буде другачиjе…

    Погледао сам у Салета, а онда оборио поглед. Нисам знао шта да радим и како да реагуjем. Осећао сам – овде нешто никако ,,не штима”!

   Како да одем са терена тек тако? Немогуће, то jе издаjа екипе. Опет, морам да послушам тренера. Морао сам да одлучим и донесем паметну одлуку. У делићу секунде, под хитно…

    – Цоле, ништа ми ниjе jасно. Шта ћемо сада да радимо? – чуо сам поново Салетов узнемирени глас…

    – Ништа… идемо прво до осталих играча, да им кажемо шта се дешава… – некако ми jе то прво пало на памет, као jедино исправно решење у тоj сулудоj ситуациjи.

   Лагано смо прилазили осталима. Од тренутка када нас jе Пилац позвао, загревање су преузели браћа Децановић и Труцић, као наjискусниjи у тоj групи играча. Гледали су сада сви у нас и чекали обjашњење.

    – Пилац каже да Саша и jа данас немaмо право да играмо. Каже да нам jе истекло лекарско уверење… – мало сам застао да узмем ваздух и ,,опасуљим се” од шока коjи никако ниjе пролазио… – Ту нешто ниjе добро, ту нешто не ваља. Имамо две вариjанте – да сви заjедно напустимо терен… или да Саша и jа одемо у свлачионицу, а ви одиграте утакмицу без нас. Изгледа да некоме овде више и ниjе важан наш добар резултат… овде више ништа нема смисла… – изговорио сам као у бунилу.

   Био сам сломљен. Први пут за десетак година свакодевног тренирања и готово свакодневних искушења – осетио сам слабост. Осетио сам немоћ да било шта суштински променим. Играчи су зурили jедан у другог, у неверици вртели главом и псовали ,,себи у браду”. Наставио сам даље:

    – Ово jе моj предлог, као капитена… хаjде да ипак урадимо овако… да не дижемо никакву ,,сељачку буну” и револуциjу. Тренер jе овде главни и он jе своjе рекао. Идемо Саша и jа на пресвлачење, а ви одиграjте утакмицу… – застао сам на тренутак, а онда додао – Клизаво jе, пазите у одбрани… – наставио сам даље да лупетам некакве ,,паметне небулозе”, скидаjући са руке своjу капитенску траку.

    Пружио сам jе jедном од браће Децановић, са коjима сам одрастао играjући фудбал готово свакодневно у популарном ,,кавезу” наше Четврте месне заjеднице. Знали смо се ,,у душу” и они су знали колико ми jе тешко. Када сам скинуо траку, као да сам себи извадио срце из груди. Промумлао сам jош пар речи, пар савета целоj екипи и ,,закуцао” поглед у блатњави терен. Било ме jе срамота. Глас ми jе био упадљиво груб и неприродан. Био сам у потпуном шоку.

     Инстинктивно сам осетио – неко нас jе издао и продао. У том тренутку – нисам знао зашто и због чега. Због коjих интереса и због коjих пара? Шта jе смисао?

    Ниjе то био тренер. Неко jе њему наредио, неко jе њега ,,укљештио” и ,,стао му на реп”. Такву одлуку jе донео неко кога нисмо ни знали.

     ,,И нема дриблаj, и нема додаj, већ само има – добро се продај.” Али, зашто?

    Омладинска екипа ,,Младости” била jе на дну табеле. Борили су се за опстанак у том тренутку. Грчевито им jе била потребна победа, да би се отргли са зачеља табеле и да би се ,,подигли из блата”. На коме ће се ,,извадити”, ако не – на нама? Kоме ће узети бодове, ако не – нама? Значи, била jе договорена ,,игранка”. Ми смо били ,,тврд орах” и многи су на нама ,,поломили зубе”. Требало jе претходно направити ,,рупу у љуштури”, да се ослаби ,,оклоп”, а онда jе већ лакше. То jе било jедино разумно обjашњење – али, зар се такве ствари раде и у омладинскоj конкуренциjи?

    Утакмицу смо одгледали са трибина, Cале и jа заjедно. Ћутали смо и у тишини одгледали пораз наше екипе од 2:0. Можда бисмо изгубили и са 12:0, да смо били комплетни, али можда бисмо и победили. Имали смо сjаjне резултате на гостовањима: победили смо ,,Pаднички” у Нишу резултатом 1:2, иако су у саставу имали такве играче попут ,,Рамба” Петковића и Миодрага Стојиљковића, који су касније играли у београдскоj ,,Црвеноj Звезди”, ,,Реалу” из Мадрида, Бразилу. Екипу ,,Земуна” победили смо у Земуну истим резултатом. Утакмица са ,,Борцем” у Чачку завршила се нерешеним резултатом 2:2, тек пошто jе судиjа продужио утакмицу пуних 12 минута – све док домаћин коначно није изједначио резултат. Али, ово jе било нешто друго. Овог пута се нешто ,,урушило” унутар наше екипе, неко нас jе ,,минирао”. Тачниjе – ,,дигао нас у ваздух”.

   Негде за кафанским столом, уз ,,шприцер и кавурму”, на шареном кафанском столњаку – пала jе одлука. Неко jе унапред договорио и изрежирао резултат утакмице. Тако сам jа видео ту своjеврсну ,,драмску представу” у Лучанима.

   На повратку кући, нисам више ни реч проговорио. Екипа jе била покуњена и ,,покисла”. Ниjе ово био обичан, регуларан пораз. Била jе то нечиjа ,,комбинациjа”.

     ,,Моћ почива негде иза дебелих врата, ја сам рођен да владам…” и овде више ниjе било важно витештво, осећаj части и поштења. Никога ниjе било брига за спортско надметање. Важан jе био само лични интерес. И онда – ,,jeдан позив мења све”.

    Некако сам се ,,пробудио” из тог неприjатног кошмара када се аутобус зауставио на четвртом километру у Бору. Узео сам ствари, кренуо ка излазу, а онда сам зачуо глас тренера Пилца:

   – Цоле, jави се сутра Жољи Радовићу. Конкуришеш за први тим… – изговорио jе полутихо и гледао опет негде далеко, кроз ,,шофершаjбну” аутобуса.

    ,,Kако то? Па зар ми ниjе истекло лекарско уверење?” – помислио сам, али ништа нисам изговорио. Само сам кратко погледао у његовом правцу и потврдно климнуо главом.

#### flashback-start ####

    Заволео сам Пилца од првог нашег сусрета, на школском турниру у Злоту. Играли смо за нашу ОШ ,,3.октобар”, а он jе дошао да нас гледа. Био jе мангуп, шмекер. Oтац ми jе говорио да jе био одличан играч. Са истуреним ,,пивским стомачићем” и незнатно истуреном доњом вилицом, готово увек ноншалантан – подсећао ме jе на Миљана Миљанића, великог тренера и фудбалског шармера.

   – У време док сам играо, на дан утакмице нисам ништа jео, да бих могао да се брже крећем и да ми ништа не смета… – причао нам jе jедном приликом о своjим фудбалским таjнама борски шмекер…

       С’ лева на десно: Драгољуб Шаковић, Недељко Пилчевић ,,Пилац” и Миодраг                  Николић ,,Жмирко”.

    Победили смо убедљиво на том турниру у Злоту. Сећам се да смо доминирали у односу на све остале школе из борског региона. Одиграо сам одлично све утакмице, jер jе наставник Миша пронашао савршени рецепт. Пре почетка турнира пришао ми jе и рекао:

    – Слушаj, играћеш на средини терена и можеш да се крећеш где год ти пожелиш. Имаш потпуну слободу у игри и не сме нико ништа да ти каже. Играј тако како ти мислиш и осећаш. Ја ти веруjем… – био jе то фантастичан гест поверења и велико признање од стране једног сјајног педагога и тренера, а ја сам му узвратио сјајном игром и победама. Наша екипа је просто бриљирала.

     При повратку у Бор, чуо сам разговор наставника Мише и тренера Пилца. Седели су у аутобусу, у првом реду (одмах иза возача) и разговарали. Анализирали су игру свих школских екипа и поjединих играча. Ту се практично вршила своjеврсна селекциjа за ФК ,,Бор”. Седео сам два реда иза њих, дијагонално, али сам ухватио делић разговора:

  • Jеси ли видео малог Соколова? – питао га jе Миша… – Зна све о фудбалу…
  • Не зна све, али jе много добар… – одговорио jе Пилац…

     Какви су то комплименти били за мене у том тренутку, од таквих легенди борског фудбала! Био сам већи од Олимпа, бољи и јачи од свих jунака из цртаних стрипова коjе сам до тада прочитао! Блек Стена, Командант Марк, Загор и Текс Вилер – ма какви! Миша и Пилац кажу да сам одличан фудбалер – па то jе врх, нема даље. Тачка!

 

    Наставник физичког васпитања и врсни фудбалски тренер млађих категорија Миша Гоjковић (трећи са леве стране у првом горњем реду) и освоjено друго место на Школској олимпиjади у Крушевцу, са ОШ ,,3. Октобар” из Бора. Први са леве стране у средњем реду – наставник Влатко. Освоjили смо друго место, иако нисмо поражени у финалу. Наиме, систем jе био такав да су у финалу биле три екипе и играо се ,,бод-систем”. Ми смо одиграли две нерешене утакмице и тако смо у Бор донели сребрну медаљу и пехар намењен освајачу другог места. ,,Сребро коjе сиjа златним сjаjем” – позната фраза, коjа jе у овом случаjу потпуно оправдана и регуларна!

 #### flashback-the end ####

    Прошло jе много времена од тада. Безбрижно и честито се играло на тим школским, дечачким турнирима. Сада jе ситуациjа била много озбиљнија –  размишљао сам о томе и лагано ходао ка свом дому, у Четвртоj месноj заjедници. Сударио сам се напрасно са светом одраслих, где су очигледно владала некаква другачиjа правила ,,фудбалске” игре.

    Дошао сам кући и нисам знао шта да радим. Десило се тако да у суботу играмо у Лучанима са омладинцима, а већ у недељу нихов први тим долази у Бор, на првенствену утакмицу и велики дерби кола.

     За разлику од омладинаца, првотимци ,,Младости” били су у самом врху табеле и борили су се за пласман у виши ранг. Бор jе био у доњем делу табеле и клуб jе био у неком расулу, то се осећало на сваком кораку. Био jе то некакав ,,почетак краjа”.

    Мене су, уз jош неколико момака из подмладка, почели повремено да убацуjу у први тим. Суботом смо играли за омладинце, а већ у недељу били смо углавном резерве у првом тиму и чекали своју шансу да помогнемо екипи. Мики Mладеновић, Саша Радуловић, браћа близанци Зоран и Деjан Децановић, Небоjша Труцић, Драган Соколов… – све су то били момци из омладинске (шампионске) екипе и нова имена у првом тиму, за нову такмичарску сезону 1987/88.

     Исечак из ,,Борских новина”. Наjава фудбалске сезоне 1987/88.

 

   Први тим jе почео сезону веома лоше. На почетку jе дошло до промене тренера. Шорбан jе преузео први тим (после историjског успеха са омладинцима и пласмана у Прву омладинску лигу Србиjе), а Пилчевић jе преузео омладински погон.

    Међутим, после неколико пораза на старту првенства, Шорбан jе поднео оставку, а на његово место дошао jе Слободан ,,Жоља” Радовић, jош jедан легендарни центарфор некадашње прволигашке генерациjе. Никада нисам уживо гледао његове наступе као играча, али чуо сам приче да jе био изванредан скакач, да је одлично играо главом и да jе давао голове чак и београдском ,,Партизану”, у Куп утакмицама и првенству.

    Горњи ред: Павао Рајзнер, Слободан ,,Жоља” Радовић, Бориша Ђорђевић.

    Доњи ред: Слободан ,,Силе” Томић, Расим ,,Пико” Ахметовић,  Драгољуб Шаковић.

    Жоља је редовно пратио наше утакмице у омладинскоj конкуренциjи. ,,Снимао” је кога би могао да ,,гурне у ватру” и убаци у први тим. После jедне припремне утакмице у Маjданпеку (постигао сам сjаjан гол из слободног ударца и одиграо одличну, ,,зрелу” утакмицу), експресно ме прикључио првом тиму.

    Углавном сам седео на клупи и чекао моменат да уђем у игру. Није ми сметало то што сам суботом играо за омладинце: био сам пун снаге, жеље и елана, а за први тим бих играо и ,,без обе ноге” – толико сам силно то желео и маштао о томе, jош од малена!

    Запамтио сам jедан тежак, катастрофалан пораз у Земуну, против истоимене екипе. Резултат jе био готово рукометни (9:2 за домаћина). ,,Растурио” нас jе тада њихов помало ,,дебељушкасти” центарфор Деjан Чуровић, који је касније играо у београдском ,,Партизану”, а после тога и у холандском ,,Bитесеу”, односно ,,Гронингену”. Ушао сам у игру десетак минута пре краjа утакмице, резултат jе већ био депримирујући (8:1). После утакмице, тешио сам се у мислима: ,,Добро, после твог уласка испада да jе резултат нерешен, 1:1, обе екипе су постигле по гол…” – али, била jе то слаба утеха. Моj вољени клуб је пуцао по шавовима, то се осећало на сваком кораку. Неко је ту вукао непланске потезе (а можда и планске?) и клуб светле традиције почео је да се осипа и да се ,,урушава” изнутра.

     Катастрофа у Земуну (4. октобар, 1987 године). Моj наjтужниjи рођендан.

 

   Стигла је коначно и та недеља. Играли смо код куће, дерби кола – долази ,,Младост” из Лучана, претендент на улазак у виши ранг. Очекуjе ме можда први излазак на домаћи терен, пред своју публику, у свом родном граду. Joш увек не знам да ли ћу играти, тренер ће прочитати састав тек на дан утакмице.

    Долазим на стадион и улазим у салу за састанке. Играчи су ту, чекамо тренера. Коначно, улази Жоља Радовић и чита састав. Сазнајем да ћу почети утакмицу у стартној постави! Од узбуђења, срце хоће да ми искочи из груди!

    ,,А лекарско уверење? Да ли да питам? Да не испаднем глуп у друштву?” – размишљам о јучерашњој ,,представи” у Лучанима и осмехујем се невољно. Провалио сам већ да је то била некаква ,,игранка”, у којој сам морао да учествујем. Али, како то каже Боривоjе Шурдиловић у легендарнои сериjи ,,Врућ ветар”: ,,И то ме баш заболе!” –  то више ниjе важно. Играћу у свом граду, пред своjом публиком, на свом ,,рођеном терену”. За то сам живео протеклих 10-ак година! То се не пропушта!

    Недеља, 22. новембар, 1987 године. Пада киша у Бору, исто као jуче у Лучанима. Терен блатњав и клизав. Одлазимо у свлачионицу после састанка и почињемо са пресвлачењем. Припремамо се за излазак на терен. Копачке са 6 крампона немам и узимам од Галета Иванова, коjи jе кажњен и не игра. Читав броj мање! Савиjам прсте, навлачим копачке и излазим на терен. Да кажем како не могу да играм, да ми нешто смета или да ме нешто боли? Па дал’ си нормалан?! То не постоjи! Нема шансе!!

    Почиње утакмица. Постижемо гол у 9 минути. Све jе ,,као по лоjу”. Али, онда почиње нешто чудно да се дешава. Примећуjемо како противнички нападачи исувише лако пролазе кроз нашу одбрану. Изjедначење у 15 минути (1:1). Настављамо даље. Убрзо судиjа свира пенал за нас. Прилази ,,наш човек” и намерно шутира високо преко гола. Публика прво почиње да се смеjе, а онда креће да дивља и да негодуjе. Па нисмо ми будале и ,,овце за шишање”! Све jе овде jасно као дан!

    Тада реч преузима капитен наше екипе Миодраг ,,Жмирко” Николић и на центру терена пред свима отворено каже:

  • Слушаjте ме добро – ово jе срамота! Ако се неко са неким договарао пре утакмице – од овог тренутка то више не важи! Заборавите све – играмо поштено!

    Придружио му се истог тренутка jош jедан легендарни играч нашег клуба – Драган Милоjевић ,,Милка”:

  • Мамицу вам покварену – мене сте нашли да продаjете? Немоj да бацам клетве овде по терену и да проклињем семе, племе и колено ономе ко jе издао екипу!

    И онда – потпуни морални преображаj не само наше екипе, него и свих осталих учесника ове унапред ,,режиране представе”! Од тог тренутка, почиње права фудбалска утакмица – права витешка и спортска борба, оно због чега се живи и тренира, оно због чега се долази на стадион! ,,Прштало” jе на све стране, jер нико ниjе више желео да учествуjе у намештеноj утакмици – ни противнички играчи, ни судиjа коjи jе у чуду гледао лица наших и противничких играча! Сви заjедно, желели смо само jедно – да до краjа утакмице одиграмо – ПОШТЕНО! На ,,стадиону краj пирита” десило се право спортско чудо и било jе величанствено учествовати у томе!

    Легендарни бек Дуле ,,Поп”почиње да дува као парна локомотива поред наше леве аут-линије и да ,,утеруjе страх у кости” десном крилу противника:

  • Тако jе, Попе! Бацаj га у аут! Лет, лет, буба-маро! – довикуjе неко од наших наjватрениjих навиjача са ,,доње трибине”, коjа jе одувек била резервисана за оне са ,,jефтиниjим улазницама”.

    Капитен и jедан од наjбољих стрелаца нашег клуба свих времена, небески скакач ,,Жмирко” Николић закуцава 2 комада, у 22 и 31 минуту. Гости смањуjу већ у следећем нападу (у 32 минути) и са тим резултатом одлазимо на петнаестоминутни одмор.

     ,,Небески скакач” и голгетер: Миодраг Николић ,,Жмирко”.

    Атмосфера у свлачионици на полувремену била jе некако витешка, ,,узаврела” (у добром смислу те речи) и апсолутно величанствена. Сви смо били ,,наоштрени” само на jедно – на честиту и jуначку победу!

    У другом полувремену, наставила се права ,,рововска битка” – два тима размењују узаjамне ,,плотуне”, као две праве ,,тенковске дивизиjе”!

    Разгоропадио се наш неуморни ,,Милка”: онако карактеристично ,,погрбљен” и ,,савиjен”, напрегнут као струна и спреман на борбу до последњег даха – трчи и бори се као ,,побеснели Макс”! Противнички играчи буквално не могу да га ,,ухвате” по терену!

     Легендарни везни играч РФК ,,Бор”: Драган Милоjевић  ,,Милка”.

    У jедном од наших напада на гол противника, Mилка jе мангупски ,,навукао” на себе чак троjицу противничких играча, а онда онако у паду (пошто га jе jедан од њих повукао за дрес и оборио на земљу) шмекерски врхом копачке ,,боцнуо” лопту у мом правцу. Jа сам jе спремно дочекао на своjу ,,левицу” и свом снагом распалио по њој. Лопта jе ухватила праву путању, осетио сам то чим се ,,одлепила” од моjе ноге. Кренула jе право у ,,рашље”, већ сам jе видео у мрежи! Подигао сам руке увис, са жељом да потрчим ка публици и прославим гол, али ми jе ту ,,минуту славе” ипак украо противнички голман. Извио се некако из оног блата у свом шеснаестерцу и врхом десне руке само мало дотакао лопту. То је било довољно да она ,,очеше” пречку са горње стране и да уместо у мрежи ипак заврши у корнеру. Уместо победничког урлика ,,ГОООООЛ!”,  са трибина се проломило само jедно громогласно ,,АУУУУУУ!!”, баш као у песми Слађане Милошевић.

    До краjа утакмице, наизменично су се смењивали напади. ,,Cеваjу варнице” на све стране: гости опасно нападаjу, али наш голман Даневски чини чуда на гол-линиjи. Храбро успева да укроти неколико тачних удараца из непосредне близине и то jе коначно било све. Победа заслужено припада нама. Витешка победа од 3:2!

     Трилер у Бору (22. новембар, 1987 године). Витешка победа.

    Радуjемо се на центру терена и машемо у знак захвалности нашоj публици, коjа аплаудира и ,,вришти” у правом спортском, победничком делириjуму. Међутим, ,,нечиста сила” се ниjе предавала и некакви ,,покварењаци из сенке” су се ипак потрудили да нам бар мало ,,запрже чорбу”.

    Неко из табора противника, са клупе за резервне играче, пробио се ка нашем тренеру ,,Жољи” Радовићу и бацио му под ноге расклопљени ,,скакавац”:

  • Ово те чека када дођеш у Лучане!

    Видим како лице jедног доброг човека мења боjу у ,,креч-белу”, његове руке се подижу у ваздух и почињу рафално да ,,севаjу” песнице. Поjедини навиjачи прескачу ограду и улазе на терен. Видим како се однекуд поjављуjу додатне полицијске снаге. Oдjедном се та победничка и празнична атмосфера претвара у неприjатну, кошмарну сцену.

    Пробиjамо се кроз мрачни тунел стадиона, са жељом да топлом водом испод туша што пре сперемо мучан утисак коjи jе остао после утакмице.  Међутим, ту нашим мукама ипак ниjе краj. У нашу свлачионицу улази некакав ,,високи функционер” гостиjу и псуjе нам све по списку:

  • Запамтићете ме када на пролеће дођете у Лучане. Вама ова утакмица не значи ништа, а нама значи све. Мамицу вам вашу…

    После неколико минута наjвулгарниjих претњи и псовки, изгурали су га некако наjстариjи играчи, уз помоћ двоjице полицајаца. Мучни циркус коначно jе био завршен.

      ***

    Тако сам одиграо своју прву утакмицу за први тим Фудбалског клуба ,,Бор”, на нашем ,,стадиону крај пирита”, у нашем ,,Граду Бакра, Злата и Осталих Племенитих Метала” – у Бору. Испоставило се – прву и последњу утакмицу.

    Jер, после те утакмице, нешто се дефинитивно сломило у мени. Тај ,,Мали Принц” коjи живи у сваком од нас, био jе тешко рањен. Није то било оно о чему сам маштао. Да ме неко купује и продаје ,,испод жита”, као кобасицу? Не треба ми то у животу. Осетио сам како моје ,,лекарско уверење” за такве и сличне утакмице истиче заувек.

    Оно што jе било наjважниjе – моj сан се остварио. Играо сам у истом тиму заjедно са некима од моjих доjучерашњих фудбалских хероjа. Играо сам поред  ,,Жмирка”, ,,Милке”, ,,Попа”…

        Jeдна од легендарних постава првог тима ФК ,,Бор”, предвођена тренером                    Немањом Радуловићем.

   Играо сам у копачкама легендарног Галета Иванова, чиjим сам се потезима и головима некада дивио. Tог дана, променили смо улоге – он jе био на трибинама и аплаудирао jе мени, аплаудирао jе нама и нашоj победи…

   Аплаудирали су и сви остали коjи су тог дана били на трибинама: Пава, Шоки, Пилац, Перишић, Немања Радуловић, Рики Ранковић, Саша Петковић. Аплаудирала jе борска публика, аплаудирао jе ,,обичан човек” коjи воли прави витешки спорт.

    Први тим ФК ,,Бор”, са тренерима Перишићем и Шћекићем.

   Ето, испричао сам jедну причу коjу сам одавно желео да испричам. Без икакве намере да било кога осудим или било шта томе слично, напротив. Сви ови људи које сам у причи поменуо – то су моји фудбалски хероји из детињства, који су на известан начин обележили десетак година мог живота. Тачно пре 31 годину, истрчао сам на терен у свом родном граду и – ПОБЕДИО! Часно и поштено – за своj клуб, за своj град! Све остало било je и остало – споредно.

    У 2019 години мој клуб обележава фантастичан јубилеј – 100 година од оснивања, 100 година постојања. И како то лепо каже наш народ – првих 100 година jе наjтеже. После тога – све иде много лакше.

   Ова прича jе моj начин да свом клубу честитам величанствени jубилеj и да му пожелим пуно среће у наредних 100 година. Нека будућност нашег клуба буде много лепша, веселија и успешнија!

   Момцима коjи тренутно играjу и бране боjе клуба желим да поручим следеће – тренираjте и игрajте тако да бисте jедног дана могли да будете поносни на то што сте урадили. Борите се да иза себе оставите светле трагове и да испричате приче коjе ће на прави начин инспирисати генерације које тек долазе. Jер, на краjу свих краjева, налази се само нови почетак и упркос свим тешкоћама – добри момци увек побеђују!

   Срећна стогодишњица мом вољеном Фудбалском клубу ,,Бор”!

   Hаjлепше жеље, уз срдачан спортски поздрав – БОДОВИ ОСТАJУ ОВДЕ!!

   Од срца,

   Драган Соколов

Dragan Sokolov

Rođen sam 04.10.1969. u “Gradu Bakra, Zlata i Ostalih Plemenitih Metala“ – u Boru. Živim i radim u Sibiru. Ukoliko želite da nešto više saznate o meni, moraćete pažljivo da pročitate moje dve zbirke pesama: “PERO SOKOLA“ i „EP O TERMOPRODUKTU“. Srdačan pozdrav! Dragan Sokolov „Siberian Falcon“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *