ОБРАЗОВАЊЕ КАО ГЛАВНИ ЦИЉ СВАКОГ ДРУШТВА

Reading Time: 3 minutes

ОБРАЗОВАЊЕ КАО ГЛАВНИ ЦИЉ СВАКОГ ДРУШТВА

 Данас, код нас, као да је читава друштвена јавност постала помало слепа, или не схвата шта значи уопште појам образовања; те тако долазимо до тога да се уопште не бавимо правим проблемима, и могућим решењима, за разлику од многих земаља којима је образовање постао свеопшти друштвени циљ. Надам се да ће ново министарство одговорити изазовима, јер ако бисмо хтели да издвојимо „срце“ образовања, један део тог срца би били, наравно, ученици, учење. Друштво треба да трага за побољшањем учења у складу са савременим изазовима модерног времена. Тиме се бави свет око нас. Истражују, упоређују и уче једни од других. Свет око нас тражи нове иновативне солуције „шта се учи, како се учи, кад се учи и где се учи“! Бави се изградњом система учења, јер у убрзаној модернизацији учење мора да одговори на све изазове овог технолошког века, односно бољу интеграцију ученика у живот после завршеног образовања. Данашња технологија ће у будућности порушити многа занимања (већ многих нема), и донети нова за које не знамо каква ће бити, а ми ученике за то морамо припремати. Много тога долази јер имамо сталну трку између технологије и образовања. У таквој будућности долази до изражаја креативне способности, а технологија управо може да повећа иновативно учење, без икаквог ривалства. У многим истраживањима наводи се да данас систем образовања данас мора обједињавати: дигиталну писменост, глобалну писмености, инфомациону писменост и креативно мишљење. Свима је данас јасно да ученици постижу најбоље резултате када долазе сами до решења. Данас у томе (критичко мишљење, креативно решавање проблема) предњачи Кина, Јужна Кореја, Пољска, Шпанија, а најмање они чији се систем заснива на рутини, памћењу и понављању. 2012-те у врху резултата на Пиза тестовима била је Кина, Сингапур, Кореја, Јапан, Пољска, пре свега зато што код ученика изграђују самоприлагођавање, саморазмишљање, самоконтролу, самоисправљање, уопште самосвест и целоживотно учење. То је јасна стратегија образовања.

 Други део “срцa“ образовања су наставници. Образовни систем треба да одговори на питање како повећати професионализам и аутономију наставника, креативност и интерну мотивацију, самоусавршавање без притисака, размену искустава и бољу сарадњу са свим чиниоцима образовања? Кад погледате нека истраживања о наставницима, на пример (ето опет у Кини) наставници имају можда најмање аутономије, али имају одличну мрежу међусобне размене искустава, висок ниво самоусавршавања и самодисциплине. Свет је схватио да њихов успех на међународним тестовима пре свега у наставнику, а професинална сарадња између наставника је један од кључева успеха доброг наставника, самим тим и доброг ученика. Умрежавање и дељење знања, тимски рад, заједничке вананаставне и наставне активности, доводи до обостраног задовољства и код ученика и наставника. Повећање професионализма води порасту статуса наставника, задовољство професијом којом се бави, задовољство окружењем у коме ради и ефикасности, и уопште враћа се углед наставнику на који се сви жалимо да је у односу на прошла времена на веома ниском нивоу. То нас доводи до оне једначине која тада не мора бити тачна: ако сам иновативнији наставник – бићу награђен. Ако имамо успешан професионализам, награда није једина мотивација већ су то сви наведени чиниоци који чине да се наставник у целости осећа награђен.

 Образовна реформа  узимајући оба дела „срца“ образовања мора да има  заједничку визију једног друштва, јасну стратегију и јасне приоритете: изградња ученика са креативним начином мишљења, и изградња професионалних способности наставника који је лидер и темељ таквог образовања. Због тога је битно да образовна реформа, односно јасна стратегија образовања одолева политичким променама – али наравно, пре тога мора бити успостављена са јасним циљевима без компромиса. То на крају свега значи, да уместо образовања у коме су појединци достигли високе резултате, тада у образовању, сви, или већина достиже високе нивое образовања. Ми не морамо да понављамо грешке других и сами лутамо кроз шуму, треба да искористимо истраживања и пронађемо модел који би био најуспешнији код нас.

  1. септембар 2016.                                                                              Златко Грушановић

%d0%b1%d0%b5%d0%b7-%d0%bd%d0%b0%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b0-dedabor-gmail-com-gmail

Гост блогер је Златко Грушановић, директор основне школе ..Вук Карађић.. из Београда. Део текста је објављен у Политици, 04.10.2016. године, а у целости овде на блогу.

Задовољсто је угостити добитника престижне просветарске Светосавске награде о чему је у Политици писано фебруара 2015. године.

Дека

 

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *