Dajem svoju partijsku reč

Reading Time: 3 minutes

Prvi cilj te noći bio mi je da zaustavim povraćanje i dijareju tetka Mici i da joj nadoknadim izgubljenu tečnost. Već je dosta dehidrirala, izgubila na težini i nije mogla da govori. Sve do jutra i polaska za Zaječar, bio sam pored nje. Dok sam odlazio, smogla je snage da me pogledom otprati.

Sledeće večeri, kada sam primio smenu i otpratio kolegu, ušao sam u sobu kod tetka Mice i brzo izašao, jer se osećao strašno neprijatan miris, a temperaturna lista i dalje je bila prazna, što je značilo da je dežurni lekar nije pregledao i da kod nje niko nije ulazio. Pripremio sam pokretnu kadu da je okupam, pa tek onda promenim posteljinu, a za to vreme, širom sam otvorio prozore da svež vazduh uđe u sobu. Imali smo i osveživače sa mirisom lavande i pokošenog sena, pa sam i njih naprskao pre nego sam počeo istu terapiju kao prethodne noći.

U njenu sobu, osim mene, niko od osoblja i njenih „prijatelja“ nije ulazio ni da je vidi, a kamoli da nešto učini. I pored toga što je njena temperaturna lista bila prazna, posle desetak dana tetka Mici je bilo malo bolje, čemu su svi čudili i pitali se kako je još uvek živa. Molio sam je da nikome ništa ne priča o terapiji koju sam joj davao i ona se toga držala, jer joj je išlo u korist, a ja bih imao velikih problema da se saznalo, jer to nisam smeo nikako da radim. Za to još uvek nisam bio kvalifikovan.

Posle novih desetak dana, tetka Mica je počela da ustaje i sama izlazi iz sobe. Povraćanje je prestalo, pa je počela da uzima laganu, dijetalnu hranu i dobijala je na težini.

Jednog dana, samovoljno je napustila odeljenje bez pozdrava i bez otpusne liste. Njen kućni oporavak potrajao je par meseci, ali kad je počela da radi, došla je sa svojim sinom Zoranom i odvela nas obojicu u Robnu kuću „Beograd.“ Sve što je kupila njemu, kupila je i meni – odelo sa kravatom, košulje, cipele i donji veš. Na tome se nije zaustavila, već je naredila mužu da ispeče jagnje na ražnju i tako ga unese na odeljenje.

Ručak je pripremljen i serviran u našoj trpezariji, pa kada smo svi seli za sto da jedemo, tetka Mica je poželela da održi kratak govor. Nije bio kratak, a većini prisutnih bio je neprijatan i uvredljiv, pa su ustali i otišli, ne okusivši pečenu jagnjetinu. Nas nekoliko, zajedno sa njenim mužem i sinom, ostalo je malo duže, evocirajući uspomene na teške noći i dane koje je tetka Mica uspela da preživi sa praznom temperaturnom listom, bez ikakve terapije i, na kraju, bez otpusne liste.

Govor kojim je podigla sa ručka svoje, nazovi prijatelje, bio je njeno ispovedanje Bogu i meni. Tražila je oproštaj za grehe koje je godinama svakodnevno činila meni, a po nagovoru drugih kolega kojima je slepo verovala, a kad se razbolela, isti ti ljudi je nisu ni pogledali. U tom govoru obratila se direktno njima i u lice im rekla da mi svi oni zajedno nisu ni do kolena, da nisu vredni onog malog crnog ispod nokata, da su sve laži o meni pale u vodu i da će me, od sada,  podržavati u školovanju, ma koliko još dugo trajalo.

„Ovaj čovek zaslužuje poštovanje, jer je znao kakvo sam mu zlo nanosila, da bih ga sprečila da pohađa školu. Prešao je preko svega i, na svoju odgovornost, počeo da me spašava sigurne smrti, a vi smradovi, koji ste mi glumili velike prijatelje, niste mi ni u sobu ušli, da vidite kako sam i da li mi nešto treba. Čekali ste da umrem, da ostane tajna kako ste me nagovarali da devojčicama mrsim kosu, a dečacima mrvim keks u krevet, pa da, kada lekar i sestra vrše vizitu, podignem pokrivač da se uvere da treća smena ne radi svoj posao kako treba. Terali ste me da idem u Upravu i pričam upravniku kojekakve laži, samo da bi ga zvali na saslušanja zbog stvari za koje nije bio kriv i ja se zbog toga kajem i molim ga da mi oprosti ako hoće i može. Ja sam od danas na njegovoj strani i neću više ni da vas slušam, ni da vas gledam. On nas je sve, a posebno mene, pobedio svojom dobrotom i savesnim odnosom prema bolesniku. Zahvaljujući njemu, ja sam danas živa. Dajem svoju partijsku reč da ću ovom plemenitom čoveku pružiti svoju punu podršku i pomoći mu koliko god mogu.”

Vladimir Stankovic

DedaBor

#ljubav, muzika i sve nešto lepo…

2 Comments:

  1. Pingback: Obrazovanje i posao u isto vreme - D E D A B O R

  2. Pingback: KAKO SEJEŠ, TAKO I ŽANJEŠ - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *