PEČALBARENJE

Reading Time: 5 minutes

                     PRIČA PRVA  –  PEČALBARENJE 

Moj otac, stari pečalbar, počinje svoju priču tako što kaže da zna da je školska godina završena, ali da njega to ne interesuje, pa za uspeh neće ni da zna, niti me pita kako sam prošao.

„Kupujem ti njive koje će hlebom da nas hrane, a od tvoje škole ja nemam nikakve vajde, samo trošak. Interesuje me jesi li odradio one dnevnice za bolnicu u Babušnici, što su nam odredili kao samodoprinos.“

U selu Rgotina nas je uvek čekao majstor Tina, dok ga žena nije ubila sekirom na spavanju.

„Jesam“, odgovaram,  „i majstor Đura mi je napisao potvrdu da ništa ne duguješ. Pitao sam ga i da li mogu da dođem da radim još neki dan za novac, a on kaže da ne mogu,  jer tu para nema, samo oni koji ne mogu da plate odrađuju dnevnice.“

„Dobro ti je kazao, a pored toga što je odličan majstor, on je i vrlo pošten čovek i ovu potvrdu moramo da čuvamo kao oči u glavi, jer ako je izgubimo, izgubili smo novac. A sada se lepo sredi i idi večeras da se pozdraviš sa devojkom i drugarima. Sutra rano krećemo za Zaječar. Javili su mi da nas u Rgotini čeka veliki posao preko celog leta. Od onog što zaradiš, kupi sebi nešto od garderobe i za školu sta ti bude potrebno.“

Gledam ga i ništa ne govorim iz poštovanja,  iako mi se ni malo ne dopada ono što čujem. Znam da tako mora da bude, mora da se sprovede kao zakon. Iz sela sam se brzo vratio i legao da spavam, ali mi san ne dolazi na oči. Cele noći se okrećem kao na ražnju i čekam komandu da krenemo. Doručak je spreman, ali meni se ne jede, a tata odmah posle doručka  pakuje naše stvari i zidarski alat, pa okačinje sebi i meni oko vrata i na leđa. Krećemo, a majka i sestra plaču dok se pozdravljamo,  tužne zbog rastanka. Tata ide prvi, a ja pedesetak metara za njim.  Vučem se kao da na vešala idem.

Pešice do Bele Palanke, tačno 21 km, moj otac pravda time da teško podnosi vožnju autobusom, a ja znam da je to zbog uštede para, ali ćutim da ga ne bih povredio. Od Bele Palanke putujemo vozom do Ostrovice i tu silazimo. Okačinjemo stvari na leđa i krećemo pored crkve Svete Petke,  pa uzbrdo, kroz  neke vinograde, šume i livade, stižemo kasno uveče do sela Vrelo, ispod kojeg se nalazi železnička stanica Gramada. Tu čekamo voz koji dolazi iz pravca Niša u ponoć, te u Zaječar stižemo u ranim jutarnjim satima. Voz ide dalje prema Negotinu, ali tata je izvadio karte samo do Zaječara, opet zbog uštede. Tako natovareni stvarima, pešačimo do Vražogrnca i Rgotine i konačno završavamo dvodnevno putovanje, jadni i umorni, ali srećni što ćemo početi sa radom i zaraditi taj toliko potreban novac.

U selu Rgotina nas je uvek čekao majstor Tina, dok ga žena nije ubila sekirom na spavanju. Bio je dobar majstor, a još bolji čovek, pa pošto nije imao dece, mene je gledao kao svog sina. U to vreme bio sam jedini gimnazijalac pečalbar. Majstor Tina je preko leta imao puno pogođenog posla, pa nas je delio u grupe,  a svaka je imala svog majstora predvodnika . Brojale su po tri ili četiri člana. Vođa grupe je određivao ko će šta da radi u toku dana i kolika će svakom od nas biti dnevnica. Ja sam uglavnom  bio u grupi koju je moj tata vodio i on mi je određivao visinu dnevnice. Svakom majstoru sledovao je po jedan dečak koji je imao zadatak da ga opslužuje potrebnim materijalom, ako se radilo zidanje ili malterisanje ili dizanje krova. Najteže je bilo praviti čok malter za plafone koji su od trske, pa blato za karatavane, ili kamen za temelje, a cigla i krečni malter spadali su u lakše poslove. Druge grupe imale su po dva, tri dečaka, a u našoj sam ja sam snabdevao majstore i opet sam stizao da se poigram i porazgovaram sa decom iz kuće i komšiluka.

Jednog dana došao je majstor Čeda iz Suraceva, koji je vodio poveću grupu radnika. Zaustavio se pored mene, pa me izljubio kao svoje dete. On je imao tri ćerke i želeo je da mu budem zet kad porastem. Kroz razgovor,  pita me koliko me tata plaća. Ja mu kažem 300 dinara. Onda on njemu kaže da hoće da me uzme u svoju grupu i da će mi dnevnica biti 350 dinara, na šta moj otac odgovori da će me i on od sutra toliko plaćati. Ali ne dade se majstor Čeda, kaže biće kod njega 400. Moj tata reče da ne može toliko da plati i da se neće ljutiti ako ja rešim da promenim grupu.

Jedva sam dočekao da svane i prvi stigao na gradilište koje je vodio majstor Čeda. Tu sam ostao ceo raspust. Tata se zaista nije naljutio, ali je umesto mene morao da uzme dva dečaka, koja je plaćao po 300 dinara. Smešna računica. J

Hranu smo imali obezbeđenu kod gazda kod kojih smo radili, a spavali smo u kući baka Stane i dede Radoja Katica. Oni su mene toliko zavoleli, da su jednog leta pitali mog oca da me usvoje (posine).

E o tome on nije hteo ni da čuje, a kamoli da razgovara! Imao je samo jednog sina jedinca i sasvim drugačije planove, koji će se kroz godinu ili dve pokazati.

Baka Stana i deda Radoje imali su sina jedinca koji je, spuštajuci se biciklom niz veliku nizbrdicu, pao i poginuo. Verovatno je to bio razlog što su me tako prihvatili i uopšte došli na ideju da me usvoje. Uvek su posebno pazili da nisam gladan, da mi je udobno, da je čista posteljina za spavanje i redovno kupanje. Kad nisam radio, oni nešto lepo spreme i pozovu me na ručak. O njima ću više pisati u drugim pričama, jer su bili divni ljudi koji su pratili moj život do 1964. godine i završetka medicinske škole u Zaječaru.  Igrom slučaja, deda Radoje je doživeo da me vidi kada sam postao samostalan čovek, sa lepšim i lakšim poslom od onog koji bih imao da sam ostao kod njih. Baka Stana nije bila te sreće,  ali sam joj večno zahvalan što je činila sve što je mogla da mi bude lepo, tada kad mi je bilo najpotrebnije.

Moj tata je imao plan da me mladog oženi i napravi od mene uzornog domaćina. Tu se opet pojavljuje majstor Čeda. Posle onog leta, više mi nikada nije dozvolio da radim kod oca i svake sezone mi je povećavao dnevnicu.  Mog tatu je počeo da oslovljava sa „prijatelju“ i planirao je da jednu svoju ćerku da na usvajanje ljudima kod kojih je odsedao i koji su u njega gledali kao u Boga. Smislio je da se ja, kada sve to završi sa ćerkom, samo prizetim i ostanem u Rgotini. To se mom ocu nije dopalo, te je stalno pitao za koga on kupuje onu zemlju u Izvoru, ako ne za svoga sina.

Tada sam tek shvatio da me voli, ali ne ume, ili neće da pokaže, i kao da nikad nema vremena da iskaže ljubav nama deci, a ni ženi. Iako je bio strog i često nas grdio kada napravimo neku grešku, nikada nije udario sestru, mene ni majku, ma koliko da smo ga naljutili. Znao je da nam nešto opsuje, najčešće crkvu, crkvište i celu okolinu, a nama je to bilo toliko smešno da smo se cepali od smeha. Tada bi on od jada i besa otišao da nahrani, napoji i očisti stoku, a kad uđe u kuću, mi mirni kao bube. Onda on počne da se smeje, a i mi zajedno sa njim.

Eto, u takvoj sam ja porodici rastao i sazrevao. Učili su nas redu i radu i da kad neko stariji uđe u kuću, treba da mu poljubimo ruku.

Autor ove predivne priče je moj otac – deda Dragče. Super je što se osmelio da napiše po koju po sećanjima na svoje detinjstvo.

Ako vam se dopalo, molim vas vaše komentare pišite ispod teksta kako bih sačuvao sve!

#ljubav, muzika i sve nešto lepo…

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

4 Comments:

  1. Stara dobra vremena….!!!!
    ….cekamo nastavak

  2. Divno , toplo i budi uspomene. Jedva čekam nastavak..

  3. Pingback: Dragčetova sećanja, pečalbarenje, priča druga - D E D A B O R

  4. Pingback: Čučuk Stana i hajduk Veljko, svadba, pečalbarenje - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *