TАКО СЕ КАЛИО ЧЕЛИК

Reading Time: 1

Први део: ТО МИ JЕ ПРВА

 

Зимске припреме на планини Ртањ биле су за нас права чаролиjа. Фудбалски клуб “Бор” озбиљно jе почео да нас припрема за права такмичења и “велика дела”, коjа тек долазе. Напорни тренинзи током дана и весело дружење у паузама између тренинга постали су наша свакодневица.

Припреме jе водио Павао Раjзнер, популарни “Бата Пава” – наш тренер и легендарни капитен клуба из његових славних, прволигашких дана. Сви смо знали да jе увек био “праведан и строг – батина и Бог”! Рад, ред и дисциплина – то jе морало да се поштуjе!

Прилично велика биоскопска сала дечијег одмаралишта била је основно зборно место и центар свих друштвених дешавања. Негде на средини сале био jе постављен сто за стони-тенис и ми смо користили сваки слободан тренутак за међусобни мини-турнир.

Миодраг Цветковић Цвеле био jе не само добар фудбалер, већ и одличан играч стоног-тениса. Трудили смо се да му парирамо, али би некако увек успео да се извуче из наизглед сигурног пораза и ствари преокрене у своjу корист. Мики Младеновић, браћа Децановић, Сале Радуловић и остали наши другари били су озбиљни ривали, али наjнеугодниjи Цвелетов противник био jе Влада Станковић “Гибон”. Са њим jе некако било наjтеже и све партиjе су се завршавале кроз “иглене уши”.

У то доба нашег одрастања, када jе природа већ почела да одрађуjе своj процес “момчења”, неки од наших jунака почели су већ да испитуjу све предности и недостатке “света одраслих”. Иако jош увек практично голобради, волели су да припале по коjу цигарету. Прекинули би на минут-два партиjу стоног тениса, изашли напоље кроз мала споредна врата и на “партизански начин” поделили цигарету – свако по jедан дим, наизменично и “на брзака”, а онда би се опет враћали започетом и незавршеном дербиjу.

Jедног лепог дана (како то већ регуларно бива у свакоj лепоj причи), Цвеле jе нанизао неколико узастопних победа. Променили смо се по неколико пута сви до jедног, али jе за столом као победник остаjао баш оваj весели сувоњави момак. Нему је то било веома забавно. После сваке победе смејао се готово до суза, онако искрено и срчано, добронамерно, али jе све остале учеснике турнира страшно почела да нервира та његова константна непобедивост.

Влада “Гибон” jе био наjватрениjи у целоj тоj причи и њему jе то наjвише сметало. После неколико неуспешних покушаjа да триjумфуjе, демонстративно jе извукао кутиjу цигарета негде “из рукава” и шмекерски припалио цигарету.

Победићу те, па макар црк’о… – заинатио се до усијања наш Влада и самоуверено заузео позицију насупрот Цвелету. У левој руци упаљена цигарета, док десницом чврсто стеже рекет и немилосрдно распаљуjе по лоптици – то је слика која ми се урезала у сећање.

Борили су се бесомучно за сваки поен. Већ на самом почетку партиjе, Цвеле jе покушао да се “одлепи” и направи удобну разлику од неколико поена, али се Влада ниjе дао. Враћао је најнепријатније Цвелетове сервисе и непрекидно ”цимао” своjу цигарету у кратким паузама после сваког завршеног поена.

Сада се већ и Цвеле унервозио – осетио је снажан отпор и схватио да мора хитно нешто да уради, како би свог противника избацио из победничког колосека. Већ у следећем тренутку, прибегао jе лукавству.

Пази – ево га Пава! – процедио jе кроз зубе дискретно “другарско” упозорење и у пуноj мери искористио “фактор изненађења”. Влада се окренуо као опарен и одбацио упаљену цигарету далеко испод дрвених биоскопских столица. Гледао jе у празно, jер наравно – никога ниjе било иза негових леђа. Цвеле је безбрижно пласирао лоптицу у “небрањени део мреже” и умирао од смеха.

Не може, то се не рачуна! Преваранту! Понављамо поен! – био jе ван себе од беса наш “усамљени револвераш” Влада “Гибон”.

Поново jе нервозним покретима извукао из кутиjе нову цигарету и припалио. Сада сам већ и jа (као капитен) морао да се умешам у тај своjеврсни двобоj код “ОК-корала”…

Немоj то да радиш, Владо. Стварно ће, случаjно или намерно, да утрчи Пава и одвалиће те од батина због цигарете… – пробао сам да одиграм “капитенски” и ван фудбалског терена, али нажалост то ниjе дало резултата. Влада jе био дубоко револтиран и решио jе да заигра “сам против свих”.

Окршаj се убрзо закувао до максимума. Обоjица су се жестоко заинатили и давали све од себе за победу. Прштало jе од добрих потеза и наизменичног “закуцавања” пинг-понг лоптице. Играло се до 21 и партија се већ ближила крају. Разлика минимална – један, евентуално два поена разлике у Цвелетову корист, а онда муњевити преокрет и Владино вођство. Jош само неколико поена до коначног и дуго жељеног триjумфа. Но, ниjе све било завршено. Ђаво никада не спава, па jе сада и он умешао своjе прсте.

Jао – Пава!! – укопао се Цвеле готово у месту, при резултату 20:19 у Владину корист…

И поново jе “љути противник” насео на исту фору. У жару борбе, нико ниjе ни помишљао да би Цвеле могао да понови исту “финту”. Међутим, упалило jе. Цигарета jе поново завршила негде далеко у ћошку, а Влада “остао да виси у ваздуху”. Широм отворених уста и у неком смушеном полукораку, само jе погледом испратио лоптицу. Цвеле jе високо подигао руке и громко празновао освоjени поен – радовао се и буквално вриштао од смеха.

Ах, Цвеле, мамицу ти… – разгоропадио се Влада и сасуо праву буjицу сочних псовки на рачун свог окорелог ривала – Понављамо поен! Добићу те, не можеш ми ништа!!

И поново иста слика: нова упаљена цигарета међу зубима и ратоборни став. Лоптица у левоj и чврсто стиснут рекет у десноj руци – спреман за победнички сервис! Нико више ниjе ни покушавао да га спречи и “научи памети” – страсти су закипеле и сви смо желели jедино да видимо расплет ове Хичкоковске завршнице. И како то обично бива у сваком кошмарном сну, десило се оно што нико ниjе очекивао. Нешто на шта смо сви потпуно заборавили.

Изненада су се отворила главна врата и у просториjу jе закорачио наш тренер. Бата Пава Раjзнер – главом и брадом! Ниjе му било jасно зашто смо сви у истом тренутку заћутали, буквално занемели и замрли, али jе убрзо схватио.

Влада jе био леђима окренут улазним вратима и ниjе могао да види шта се дешава.

Стварно Пава… – заледио се Цвеле… овог пута озбиљно, jер знао jе шта следи… громови и муње из Павиног арсенала…

Да, да, причаj ми о томе… па нисам jа толика будала… – насмеjао се Гибон и ефектно пласирао лоптицу преко мреже. На негово изненађење, ниjе било Цвелетове реакциjе – он jе и даље стаjао непомично, као зацементиран. “Нешто дивље jе било у ваздуху” и враг jе коначно однео шалу – схватио jе то у моменту наш лежерни другар.

Пава jе само за тренутак био затечен оним што jе угледао. Већ у следећих пар секунди, уследила jе његова муњевита реакциjа. У неком скоро савршеном двокораку, нашао се поред Владе брзином светлости.

Сцена jе била готово филмска: шпагети-вестерн Серђа Леонеа уживо. Влада није стигао ни да трепне. Упаљена цигарета сада се некако невесело и несамоуверено оклембесила у углу његових усана. Револвери (лоптица и рекет) у обе руке – застао jе у своjеврсном полузамаху наш сурови револвераш. Обрачун jе коначно могао да почне.

Следеће што смо чули био је Владин тихи, очаjнички шапат:

Бата Паво… то ми jе прва… – промуцао jе Влада… али, већ jе било касно… jер, како то каже народна пословица – у лажи су кратке ноге…

Уследио је страховит “форхенд” нашег строгог и праведног тренера. Пљуснула је шамарчина као гром из ведрог неба. Извукао је некако “из зглоба” тај скривени замах снажном десницом и буквално одшрафио главу нашем несрећном другару.

Упаљена цигарета из Владиних  усана направила је широки лук у ваздуху и болно “треснула” на патос. Крајичком ока гледао сам трагове пепела коjе jе остављала иза себе. Завладала jе ледена тишина.

Биоскопска дворана постала jе некако огромна и моћна, а ми смо се тренутно претворили у маjушне лилипутанце. Били смо криви, cви до jедног. Због тога смо ћутке зурили у патос. Чекали смо да нас Пава претвори у прах и пепео.

До данашњег дана не знам како је Влада остао на ногама после таквог шамара. Био jе изразито мршав и често jе знао да се нашали на своj рачун: ”Бата Паво, па jа сам у ствари костур тима!” – смејао се понекад сам себи тај весели, симпатични обешењак. Сада му дефинитивно ниjе било до смеха. Ледени поглед Паве Раjзнера заледио му jе и срце и душу. Образ jе бридео од страшног ударца. Био је крив и није ни писнуо. Jeр, ако писнеш, мораћемо и њих…” – како то сурово каже “Мисирац” у легендарноj сериjи “Повратак отписаних”…

Идемо сви на пресвлачење. За 5 минута да вас видим на терену. Трчите кругове, за казну. Због пушења. Брзо! – метални глас Бата Паве Раjзнера засекао jе попут челичног ножа ту несносну тишину, таj кошмарни полусан.

Пробудили смо се моментално. Као да смо jедва чекали и коначно дочекали било какву команду нашег тренера. Заглавили смо се на излазним вратима. Колективну кривицу jе требало опрати, знали смо то без допунских обjашњења. Jер, ми смо тим, нема изузетака. Сви за jедног и jедан за све.

Тако нас jе “обликовао” и васпитавао наш омиљени тренер – Павао Раjзнер. Тако смо jачали тимски дух и учили лекциjе о части, одговорности и поштењу. Тако смо лагано одрастали и постаjали бољи људи. Тако се некако “калио челик”…

Прочитајте наставак приче – Тако се калио челик

Dragan Sokolov

Rođen sam 04.10.1969. u “Gradu Bakra, Zlata i Ostalih Plemenitih Metala“ – u Boru. Živim i radim u Sibiru. Ukoliko želite da nešto više saznate o meni, moraćete pažljivo da pročitate moje dve zbirke pesama: “PERO SOKOLA“ i „EP O TERMOPRODUKTU“. Srdačan pozdrav! Dragan Sokolov „Siberian Falcon“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *