Zarobljeni dečak (Odrasla bajka)

Zarobljeni dečak (Odrasla bajka)

Био једном један дечак. Био је срећан да срећнији није могао бити. Живео је у великом краљевству. Али, то краљество није имало краља. У том краљеству владала је анархија. Али су људи били добри. И поштени. Свако је писао своја правила и по њима живео. Дечак је то волео. Певао би кад би био весео. Плакао би кад би био немоћан. Био би бесан када би болело. Смејао би се пре него што све дође, и кад све прође…

Тај дивни дечак волео је да се игра. Волео је да лута по широком краљевском пространству. Пропланци су га испуњавали. Шуме га фасцинирале. Није се плашио. Није се плашио ничега. Срљао је главом где други не би ногом. И радио је то свим срцем. Није волео да буде сам. Кад год би остао сам, размишљао би. А што би губио време, кад може да га употпуни игром? Увек се играо са другом децом. Милина гледати их како освајају нова пространства. Како стичу нова знања. Како им све то иде као од шале. Нису прихватали туђе игре. Они су смишљали своје.

Тај красни дечак је волео да машта. Кадкад, измаштао би цео један стрип. Не, роман. Ма, енциклопедију! И живео би у свом свету маште, потпуно безбрижан. И никад му није било доста. Зачуђујуће, али разумео је свет. И није га било брига. Живео је свој сопствени сан, у свом сопственом свету маште…

Одједном, сва та деца су полудела. Само тако, ето, полудела. И нису више хтела да сво своје време користе за игру. Дечак је наставио да црта и пише и јури за лоптом. Бицикл није волео. Могао је да се надмеће с неким, и редовно би побеђивао, уложивши минималан труд. Али није могао да се вози сам. Некако му је то било пребрзо. А друга деца? Почела су да се баве неким небитним стварима. Дечака је то збуњивало.

Кад би им погледао лица, не би више видео своје другаре. Чак, стекао би утисак да је то што они раде заиста битно. Па би пробао и он. Али, брзо је видео да му иде од руке штагод они радили. Па би брзо престао. Ништа му није претстављало изазов. Изнова и изнова се враћао трави и песку, бубама и цвећу. Већи му је изазов био попети се на највише дрво голим рукама и добити пар огреботина него правити мердевине. Океј, правити мердевине. Биће тешко издељати толико комада дрвета. Много времена треба да прође док се лепак стврдне. И шта онда? Како шта? Па, онда ваљда наслонимо мердевине на дрво, и једноставно се попнемо. Али, где је ту забава? Где је узбуђење? Како да зна да ли ће дохватити сваку грану и колико за коју треба да се мучи? Како да зна да ли ће уопште стићи до врха? Како да зна где ће се огребати и када ће бити на корак од пада и тежих озледа? Није могао. И то га је привлачило. То га је гурало даље. И увек би успевао да освоји највиши врх.

Једнога дана, зли чаробњак је дошао у краљевство. Мислим да се зове Обичан Живот, или тако некако. Тај чаробњак омађијао је сву ту децу. Она су радила под његовом командом. Не зато што су тако хтела, него зато што сви тако раде. Сви су поклекли пред њиме, и нико није имао довољно ентузијазма и снаге да му се супротстави. Дигли су кредит. Доживотни. Улог су биле обавезе. Тако је он звао свој данак. Заузврат су добијали хлеб свакога дана, до краја живота.

Обичан. Видео је дечака како се безбрижно игра. Како измишља игре и слободно испољава своју креативност. Како је и даље анархистичан, као кад је био мали. То га је страшно наљутило. И одузео му је то. Јер, имао је моћ. Моћ коју су му давали обични људи. Чаробњак је волео да се игра са њима. Да их шаље у бели свет. Вратио би их свом дому кад би зарђали. Па је почео да шаље дечака свуда по свету, да се игра са разном децом. И, таман кад би им се приближио, Живот би га отерао на другу дестинацију. Гледао је да га држи подаље од свог дома.

Али, за дечака је дом значио нешто друго. Дечаку су дом били његова машта, и његови другари. Прави другари. Обични је након неког времена укапирао о чему се ради. Па је послао дечака у суседно краљевство. А његове другаре у сва остала краљевства. А онима који су му били близу наметнуо је што више обавеза како не би могли да се играју са њим. Дечак је због тога био тужан. Био је заробљен. И њему је наметнуо свој данак. Али он није хтео да подигне тај кредит. И даље је играо по својим правилима. Па је Живот постао суров. Дао му је све, а затим, ништа није одузео. Само онемогућио. То није као кад играш фудбал са поцепаном лоптом. То је као кад покушаваш да играш фудбал каменом лоптом облика тетраедра.

Дечак се бори. И живи за своје снове. Његов свет маште је све јачи, и неће се тек тако предати Обичном Животу. Јер, он и даље иде главом где други не би ногом. Он се и даље држи својих снова. Он се и даље голим рукама пење на дрво иако су му на путу све већа и већа. Пашће, по који пут.

Али ће се попети више од свих других. И то пре него што они уопште и стигну да заврше мердевине.

Autor i gost bloger je Miloš Jeremić – ANARCORDER
Zahvaljujem se Milošu što mi je poslao ovu bajku da je objavim kod mene na blogu.
Ljubav, muzika i sve nešto lepo…

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

10 Comments:

  1. Pingback: Tweets that mention Zarobljeni dečak (Odrasla bajka) | D E D A B O R -- Topsy.com

  2. Danas, jos jedino veoma hrabri ljudi nisu popustili pred zlim carobnjakom. Po meni, to jeste sloboda ali je njena cena velika…

  3. Odlicna prica/bajka!

  4. I meni se jako dopala ova bajka.
    Verujem da bi komentari na fejsu vise znacili autoru ovde na blogu ispod posta. Sneska izuzetak 😛

  5. o cemu se ovde radi, ima monogo da se cita, el moze nesto ukratko ili me zovi zicom pa ukratko plz

  6. Svako od nas je pomalo – zarobljeni decak i svi se mi čitavog svog života penjemo na to drvo… Hvala, bajke, kao i poezija, su nešto što čega smo lišili našu decu podvrgavajući ih krvavim kompjuterskim igricama, a onda očekujemo da njihova srca budu kao u zarobljenog decaka…

  7. Važno je svoje merdevine napraviti na vreme. 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *