Narucena prica

Moja prijateljica Suske imala je zelju :

Sa osobitim zadovoljstvom , pokusacu da joj zelju ispunim.

Nadam se da ce vam se prica svideti. Uzivajte !!!

Snezna kraljica

Marko, njegov brat Miša i još dvojica ortaka, jedva da su uspeli da potovare u auto sve što su spremili za skijanje. I pored svih torbi i kofera, za skije su mogli da nadju mesto tek na krovu, iako je auto imao dovoljno veliki gepek, i bilo je mesta i za njih.

Put do Brezovice je bio prilično dug, i Marku nije bilo prvi put da vozi tu deonicu. Brezovica je za njih predstavljala zadovoljsto i izazov koji im je redovno podizao adrenalin svojim stazama za skijanje. Da su bili neki fenseri, već odavno bi prešli na Kopaonik, ali oni nisu išli na skijanje da bi bili vidjeni ili da vide, već su išli da skijaju i uživaju na snegu. Brezovica je bila jedna od retkih planina koja im je pružala sve što su oni želeli. Vremenom su njihovi prohtevi bivali sve manji, i navika je uzimala sve više udela u odlučivanju o lokaciji.

Te zime su propustili sezonu zbog silnih obaveza koje su imali u kompaniji koju su vodili Marko i Miša. Jedva su uspeli da rezervišu i termin u martu. Njihovi ortaci su takodje radili u toj kompaniji od prvog dana, tako da su i oni imali odredjene obaveze. Za svu četvoricu je bio veliki problem da se organizuju i nadju zamenu za te dane odmora.

Oni nisu bili samo kolege, njihovo poznanstvo i druženje je trajalo od malih nogu. Poznavali su se odlično, znali su ko kako razmislja, šta voli, kad je srećan a posebno šta koga nervira. Sporazumevali su se bez reči.

Marko je bio taj koji je vukao sve konce, često se njegova sposobnost organizovanja pravdao i horoskopskim znakom. Ostali su voleli povremeno da uhvate krivinu. Kad je posao bio u pitanju, svi su profesionalno obavljali svoje zadatke, bez odmora, sve dok se posao ne završi.

Baš zbog dobre organizacije i požrtvovanosti bili su uspešni i profesionalno ostvareni, i nisu imali razloga za bilo kakve nesuglasice, i ne daj Bože svađe.

Dok je Marko vozio, kao i obično, Miša je povremeno, izmedju dremanja na prednjem sedištu i razgovaranja mobilnim telefonom, upadao sa šalama na Markov račun. Šalu bi prihvatali i putnici na zadnjem sedištu. Atmosfera je bila više nego prijatna. Marko se nije ljutio, uostalom, navikao je da se skoro sve šale zbijaju baš na njegov račun. Iako braća Marko i Miša, sem vaspitanja, nisu imali ništa zajedničko.

U isto vreme, na istu planinu, krenula je i Danica, ali iz drugog pravca. Ona je živela u gradu na jugu Srbije. Njoj nije bio problem da se spakuje i lagano krene na planinu koju je najviše volela. Njen mali auto je bio dovoljno veliki da u njega stanu sve njene stvari koje je ona uredno spakovala za ovu priliku. I ona je kao i Marko, bila jako uredna i do perfekcije organizovana u svakom trenutku.

Radila je kod svog oca u advokatskoj kancelariji. Počela je odmah nakon položenog ispita za advokata. Volela je skijanje, a ta ljubav prema skijanju nastala je još u ranoj mladosti. Takmičila se, i zbog izuzetnih rezultata koje je postizala na takmičenjima, uporedo sa pravnim, završila je i fakultet fizičke kulture, gde je jedno vreme radila kao demonstrator a zatim i kao asistent iz predmeta smučanje. Redovni dolasci na Brezovicu učinili su da tu planinu posebno zavoli. Odlazila je ona i na druge planine, ali nijedna nije bila kao Brezovica, i odlazila je kad god je imala vremana, bez obzira na godišnje doba. Na Brezovici je imala malu kolibu, koja se nalazila nedaleko od hotela, i morala je redovno da je obilazi i održava.

Sve što je znala da uradi u kolibi, a što je bilo dovoljno za normalno funkcionisanje i u najgorim uslovima kakve samo planina zna da priredi njenim ljubiteljima, naučila je od svog oca, koji u poslednjih nekoliko godina nije dolazio zbog bolesti.

Samostalni odlasci su za nju postali nešto uobičajeno. Uživala je u njima, a jedino što joj smetalo je bila tišina, jer u kolibi nije bilo struje. Nikada nije ni razmišljala o struji. Slušala je pucketanje koje bi se preko noći čulo iz kamina. Od skora je I-Poda nadjačavao zvuke vatre iz kamina. Namestila bi da se ugasi u odredjeno vreme, i čuvala bateriju za slušanje preko dana.

Drugim rečima, a i da skratim priču – Danica je imala sve i bila uspešna, ali usamljena. Imala je momke, ali je sve to bilo neozbiljno. Pogotovo posle duže veze sa mladićem koji je tek odjednom rešio da ode u drugu zemlju jer je dobio dobru ponudu za posao koji mu je omogućavao sigurniju budućnost. Posle odredjenog vremena, Danica je izgubila kontakte i sa njim, te je svu svoju pažnju poklonila svom ocu i poslu.

Trećeg dana boravka na planini doneo je zanimljive momente u njihovim životima.

Marko je sasvim slučajno čekajuci red za žičaru, ugledao Danicu kako gleda negde u daljinu i sa slušalicama na ušima. Jednostavno, zamolio je da skine slušalice kako bi ga čula, a onda je pitao da li slučajno ima još neku bateriju kod sebe jer su se njegove ispraznile.

Danica se u trenutku setila ko joj se obraća. Bio je isti onaj mladić koga je vidjala rano ujutro u kuhinji hotela gde se i sama hranila. Čak je primetila da doručkuju iste namirnice u isto vreme. Primetila je to i morala je da prizna da joj se mladić svidja.

Ćutke je izvadila iz male torbice dve baterije i stavila Marku u ruku. Nije čula ama baš ništa od onog što joj je pričao, samo je razmišljala o satu na njegovoj ruci, koji je bio skoro identičan satu njenog oca. Kad je došao njen red za žičaru i kad je krenula u vrh planine, tek onda je shvatila šta je uradila. Malo se pribrala i pogledom sa visine pokušala da vidi gde je maldić koji joj je skrenuo pažnju posle dužeg vremena.

Marko je bio daleko isped nje i smišljao kako da se oduži finoj ćutljivoj, pomalo čudnoj i lepoj devojci. Više nije razmišljao samo o baterijama i kako da ih vrati, razmišljao je o njoj. I njemu je muzika bila sve, sa njom je radio, spavao, jeo.

Rešio je da devojku sačeka ponovo pored reda za žičaru. Pojavila se, ovoga puta sa osmehom na licu. Dogovorili su se da se nadju u vreme ručka.

Ni Danici a ni Marku ručak tog dana je bio samo izgovor za jedno upoznavanje i druženje sa nekim ko im se svideo na prvi pogled. Taj fluid je lebdeo u vazduhu izmedju njih i jasno davao do znanja svima da su neprihvatljivi za njihovo društvo. Njihovi pogledi su pričali više od reči, a njihove reči su bile najbezveznije ikad izgovorene tog dana. Nisu ni slušali jedno drugo, a jedino što su oboje zapamtili je da Marko treba da donese vino u znak zahvalnosti i da dodje to veče kod Danice u kolibu.

Marko je krenuo u odredjeno vreme, a osim vina poneo je i par mirišljavih sveća, nove baterije i sebe, želeći da impresionira Danicu. Pud do kolibe je u stvari bila staza koju je tog popodneva prekrio sneg. Tragove koje je video pod svetlom baterijske lampe ličile su na svačije samo ne na ženske. Iz kolibe je virila prigušena svetlost sveće kroz male prozore sa strane. Koračajući ka kolibi, neprastano je razmišljao o tragovima u snegu a njegova osećanja su od lepih počela da bivaju sve ružnija, kao i njegove misli. Odlučio je da ipak proveri šta se dešava u kolibi gvireći kroz prozor. Prvo što je ugledao bio je mali stočić na kome je stajala flaša crnog vina i par sveća. Ugledao je kamin iz koga je povremeno iskrila po koja žarulja brzo se gaseći. A onda je ugledao svog brata Mišu kako sedi sa Danicom. Video je njihova nasmejana lica I čuo njihov smeh. Okrenuo se i vratio u hotel. Te noći nije spavao. Sledećeg jutra nije doručkovao, a već popodne je izmislio da mora zbog posla da se vrati kući. I to je i uradio. Niko nije imao ništa protiv.

Sledeći put kad je video Danicu, bilo je na svadbi svog brata blizanca Miše.

Bili su nasmejani kao one večeri kada ih je video u kolibi, kao i mnogo puta kasnije kada bi bio u njihovom društvu.

Miša je kasnije pričao kako mu je Danica prva prišla i kako mu je bilo čudno da mu se obraća kao da se znaju godinama.

Jedino što ga nije čudilo je činjenica da osim romantičnog druženja u kolibi nije bilo ničega čime bi se mogao pohvaliti svom muškom društvu.