Fudbal nije razonoda, fudbal je nacin zivota

–predhodni postovi Price iz Afrike
Tamo negde
Toplotni sok
Home sweet home
Terasa na vrhu zgrade
Posao za svakoga i za nikoga
Saobracaj je cudo nevidjeno
Nije bitan novac, bitna je kolicina istog
Robne kuce, shopovi, male radnje…

Fudbal nije razonoda, fudbal je nacin zivota
Imao sam nekoliko dobrih drugara, Filipinaca,Arapa, jednog Spanca, sa kojima sam  igrao fudbal u ekipi. Nije mogao svako da dobije priliku da igra. Igralo se samo nocu. Imali smo nekoliko terena u gradu, a vrhunac je predstavljala zelena povrsina u sred parka.

Tamo su igrali samo najbolji. Nas teren je bio tu, u krugu, neretko plaza i  jedno igraliste u gradu… Znalo se ko kako igra, pa su utakmice privlacile veliku paznju publike, koja je s’ obozavanjem pratila svaki pokret, fintu, gol. Posto je bilo puno ekipa, razvijen je poseban sistem – igra se dok jedna ekipa ne da prvi gol, ona ostaje na terenu, ulazi sledeca i onda redom. Te izmene su bile tako brze da se nije gubio kontinuitet u igri. Ekipe su uvek bile spremne, jer ako nisu na terenu, svi vezbaju pored.

Publika je znala da  navija toliko glasno da se culo nekoliko stotina metara daleko. Desavale su se i svadje, ali znajuci zakone i strogocu koja je vladala, sve se brzo zavrsavalo. Uglavnom se cekala prilika na terenu za revans, pa da se dosudi faul, bukvalno je trebalo da ti neko polomi nogu. Igrao se “muski” fudbal. Oni koji su imali najveci broj utakmica za noc bili su najbolji i dobijali su vredne nagrade. Pare su obezbedjivane od ulaznica koje su placali gledaoci (na zelenom terenu u parku bile su tribine    😛  ), a svaka ekipa je kod prijavljivanja morala da uplati odredjenu svotu. Sudijama se placalo za sudjenje i njima je, cini mi se, bilo najteze. Svetla reflektora su bila toliko jaka da je izgledalo kao dan.

Bilo je pravo uzivanje igrati u takvom ambijentu. Moram da istaknem da je jedan od igraca  nase ekipe imao kracu nogu i hramao je dok je hodao, al fudbal je igrao mnogo bolje nego sto ce neki ikada. Bio sam najmladji u ekipi. Nikada nismo osvojili prvo mesto, ali mi nikada nije bilo krivo, jer mi je dovoljna satisfakcija bila sto na tim turnirima nije mogao svako da igra. Ako bi se desilo da neko ima los dan, publika bi bila toliko slozna u kritici, da bi od bruke igraci sami napustali teren, bez primljenog gola…
Pripreme za te utakmice, obicno su bile na plazi, u toku popodneva. Trcali smo kroz pesak ko na takmicenju. Kasnije, kad izadjemo na teren, nismo osecali umor, leteli smo…

...nastavak->More, more