More, more

–predhodni postovi Price iz Afrike

Tamo negde
Toplotni sok
Home sweet home
Terasa na vrhu zgrade
Posao za svakoga i za nikoga
Saobracaj je cudo nevidjeno
Nije bitan novac, bitna je kolicina istog
Robne kuce, shopovi, male radnje…
Fudbal nije razonoda, fudbal je nacin zivota

More, more

Na plazi nikad nije bilo puno ljudi.

Uglavnom su dolazili po dogovoru. Moje drustvo i ja smo voleli da idemo rano ujutru, jer je tada more bilo hladno i mirno. Skoro bez meduza. Vec malo kasnije postajalo je pretoplo, a meduze su nam pokazivale ko je gospodar. I one najmanje su zestoko pekle i ostavljale pipke na kozi. Trljali smo pesak na opeceno mesto po desetak minuta i nije pomagalo.

Desavalo se da se zalepi neka veca i ispruzi pipke svuda po coveku. Tada bi morali helikopetrom da ga prevezu do bolnice, jer nije bilo vremena za gubljenje. Otrov je bio prejak, a trovanja momentalna.

Helikopterom su prevozili i one koje ubode skorpija. Njih sam se najvise plasio. Video sam male, zute puno puta, a one crne samo u teglama kod ljudi koji su ih hvatali. Cini mi se da se i sada uplasim pri samoj pomisli na njih.

Voleo sam ujutro da prosetam plazom duz obale jer je more znalo da izbaci svasta. Nalazio sam daske sa bodova i smisljao price. Svako drvo dobijalo je neku namenu. Korisceno je, recimo, za namestaj koji je pravljan na terasi nase zgrade.

Sklapani su prelepi kreveti, ormari, stolovi i stolice od tog drveta i menjali smo postojeci namestaj od plastike i gume. Kad bih pogledao bilo koji komad napravljen od tog drveta, javljala mi se prica. Zamisljao sam, kao i sva deca, da tamo negde daleko na pucini, neki opaki gusari otimaju blago od slabijih, a onda se more postara za njih, i tako delovi koji ispadnu iz slagalice, ujutro doplove do mene.

Cekao sam kovceg sa blagom…

Cekao sam pocepanu zastavu.

...nastavak -> Moj kucni ljubimac