Otvoreni prelom duše II

( priča u nastavcima, ovo je drugi…) II

(predhodni deo priče, klikni na bilo koju reč iz rečenice)

Otvoreni prelom duše – Pad

Ipak, najteže mi je padao odlazak. Nisam imao snage da se vraćam pešice, pa sam čekao autobus za koji nikada nismo znali da li će ga biti ili ne, što mi je ubijalo ubijalo svaku normalnu misao. Čekalo se pred kafanom u kojoj su, naravno, sedeli svi mangupi iz sela. Dobacivanja su bila odvratna. Prostačko psovanje, onako iz zezanja, provokacije, ubijanje dosade…  Čuo sam ih svaki put  kad su mi spominjali ženu. Njima je to bilo ok, standardna komunikacija, nešto kao “Dobar dan,” a meni bolna frustracija koju sam redovno vraćao u sebe, jer nije imalo smisla da se okrenem i nokautiram nekoga od njih, da bi me grupa majmuna polomila kasnije. To“gutanje” (i pored kratkog fitilja) trajalao je dosta dugo, dok jednog dana nisam rešio da im se …

Više mi nisu dobacivali. Neko je provalio da sam budala, da nisam normalan. Ko bi normalan išao na posao 20 kilometara pešice i bio tako revnosan u vreme kada niko ništa nije radio i kada su plate, više nego bedne i ponižavajuće, kasnile 6-7 meseci. Ko? Uglavnom, nisu me više provocirali.

Sad su počeli svakodnevno da me zovu na piće, a ja sam se uredno zahvaljivao, izgovarajući se da mi nije dobro, da će posle da mi bude hladno, da… Trećeg dana pored poziva na piće, jedan je rekao i ključnu: “Mi ćemo da platimo.” Bolje da je uzeo neku štanglu i da me opalio po sred čela!  Bolje da je pucao u mene! Bolje da se zemlja otvorila i da sam istog momenta propao!

Pocrveneo sam toliko vidljivo da su mogli da vide i Amerkianci preko satelitskog snimka. Ne umem da opišem koliko me je bilo sramota. Zahvalio sam što sam uljudnije mogao I sklonio se odatle. Na brzinu sam smotao jedan duvan i u nekoliko dimova izgoreo onaj opušak od cigarete.

Znam da je bio petak, znam da mi od tog trenutka nije bilo više hladno i da sam fizički bio tu, ali ne i psihički. U tom trenutku sam umro. U meni je umrlo sve ono lepo, svi moji snovi koje sam sanjao dok sam se mučio studirajući. Umro je optimizam. Otpala su mi krila kojima sam leteo i želeo da budem visoko…

Nisam želeo da me vide kako plačem. Nisam mašina, pa da isključim dugme.

Dobre namere i bolna istina, uz ponudu koja me je dotukla.

Tog dana sam u svojim očima pao jako nisko. Celo popodne nisam mogao da se smirim. Uzalud mi je žena pričala priče, sve neke lepe, nije pomagalo. Spoznaja da sam neko i nešto, a ustvari niko i ništa, bila je toliko bolna i frustrirajuca, da je ostavila dubok  trag u meni. Spoznaja da su materijalno i finansijsko iznad duhovnog.  Sada verujem da je to bilo dobro, jer je došlo u trenutku kada sam mnogo visoko leteo. Moj pad je bio poput zemljotresa. Dobro me prodrmao!

( Otvoreni prelom duše – nastavak Komparacija->) III