Otvoreni prelom duše IV

( priča u nastavcima, ovo je četvrti…) IV

(predhodni deo priče, klikni na bilo koju reč iz rečenice)

Otvoreni prelom duše “Biznis devla”

I ko za inat, posle par meseci ne dobijem rešenje na neodredjeno, jer nisam sps-ovski podoban, nisam stranački opredeljen. Ostadoh bez posla.

Ok, mislim, ko zna zašto je to dobro? I ispostavilo se da nije bilo loše, jer posle samo par meseci, na konkursu u drugoj školi, u gradu,  nisam imao protivkandidata na upražnjeno radno mesto, pa ni sva sila ovog sveta nije mogla da me ne primi i pored svih mogućih kombinacija i manipulacija, odugovlačenja i ostalih sranja.

Za to vreme, svako pre podne obilazio sam grad pešice u potrazi za idejom “šta raditi” pride, jer je bilo očigledno da od prosvetarske plate nema ‘leba. Gledao sam radnje, piljare, komisione, taksiste, obućare i svašta nešto čega je bilo u tom trenutku u mom malom gradu. Na kraju, ideju sam dobio od Roma na pijaci. Prosto k’o pasulj. Kasnije sam provalio – kad ne znaš šta da radiš, idi na pijacu i vidi šta rade Cigani, nikada nećeš pogrešiti!!! Samo što je meni falilo puno, puno para da bih radio isto što i oni.

Onda sam slučajno upoznao jednog lika koji je u Nišu proizvodio deterdžent za sudove i omekšivać za veš. Odlučio sam da kupujem od njega na veliko i distribuiram po Boru na malo. U prvom cugu kupio sam 200 litara jednog i drugog i spakovao u garažu. Sad su mi trebale flaše u koje ću pakovati. Njih sam skupljao po kafićima, kafanama i svakojakim birtijama. Uredno sam ih prao, sušio i redjao za punjenje. Posle punjenja, pakovao sam ih u one pijačarske torbe i nosio u firme, fabrike, Dom zdravlja, bolnicu, u kafane, restorane, kafiće I ljudima koje sam privatno poznvaoao. Svima sam pokazivao potvrdu o ispravnosti sa Medicinskog fakulteta iz Niša, a neretko ostavljao ženama po pola litre da isprobaju.

Fora  je bila da nije moralo odmah da se plati, a vremenom sam se izveštio da dodjem po pare baš kada bi im ponestajala prethodna porudžbina, pa bih uzimo novac za nju i davao novu turu. Sve sam uredno zapisivao i još uvek imam spisak svih onih žena koje mi nikad nisu ni platile.

Odlazak na različita mesta iziskivao je različite priče. Nigde nije prolazila ista. Pripremao sam se za odlazak u fabriku i za odlazak u bolnicu. I sada mi se čini da  žene na boljim položajima, sa većim platama imaju manje poverenja, a da se žene sa tanjim novčanikom lakše otvoraju i kupuju. Možda grešim, ali je tako bilo u praksi.

Jednom prilikom, u fabrici odeće, na pauzu izašlo 300 žena. Usr’o sam se od straha. Krenuo ja priču, hvalim deterdžent i omekšivač, kad jedna od njih, onako sredovečna, tamo negde iz zadnjeg reda kuhinje doviknu:

“Sine, ne treba nama omekšivač, nama treba učvršćivač!!!”

Sunce ti jebem kalaisano! Cela sala odjekuje od ženskog smeha, a ja ‘oću da umrem. Šta ću, smejem se i ja, pa kažem kako ću, samo njoj, da donesem sve što treba, naravno kući. Tu žene polude i kupe sve što sam poneo i naruče još. Uspem sve da odradim za jedan dan, pa zapucam ponovo za Niš. I tako mi krene posao, da ne dužim više o ovome.

( Otvoreni prelom duše – nastavak “Trafika srce”->) V