Paradoks naseg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade ali krace zivce, sire puteve ali uza gledista. Trosimo vise a imamo manje, kupujemo vise ali uzivamo manje. Imamo vece kuce i manje porodica, vise pogodnosti ali manje vremena. Imamo vise diploma ali manje razuma, vise znanja ali manje rasudjivanja, vise strucnjaka ali ipak vise problema, vise medicine ali manje zdravlja.
Pijemo previse, pusimo previse, trosimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previse se ljutimo, prekasno lezemo, ustajemo previse umorni, citamo premalo, gledamo tv previse, i molimo se prekratko.
Naucili smo kako da prezivljavamo, ali ne i da zivimo. Dodali smo godine zivotu ali ne i zivot godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskoca da predjemo preko ulice da upoznamo prvog komsiju. Osvojili smo spoljasnji prostor ali ne i unutrasnji prostor. Uradili smo velike stvari ali ne i bolje stvari.
Ocistili smo vazduh ali zagadili dusu. Savladali smo atome, ali ne i svoje predrasude. Pisemo vise, ali ucimo manje. Planiramo vise, postizemo manje.
Naucili smo zuriti ali ne i cekati. Gradimo vise kompijutera da sadrze vise informacija, da proizvode vise kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje.
Ovo su vremena brze hrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dveju plata ali vise razvoda, luksuznijih kuca ali unistenijih domova. Ovo su dani brzih putovanja, visekratnih pelena, moralnosti koja se moze odbaciti, jednodnevnih predstava, preteskih tela i pilula koje cine sve manje hrane.
ZAPAMTITE: provedite nesto vremena sa vasim voljinima, jer oni nece biti tu zauvek. Recite poneku ljubaznu rec onome ko vas gleda sa strahopostovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otici. Recite poneku ljubaznu rec onome kraj vas , jer je to jedino blago koje mozete dati svojim srcem, a ne kosta ni pare.Da kazete,,VOLIM TE,, vasem partnerui vasim voljenima, ali najvise od toga i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu, kada dolazi duboko iz vas.Drzite se za ruke i cenite momente jer jednoga dana ta osoba nece biti tu ponovo. Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeli vasih dragocenih misli s drugima.
ZIVOT SE NE MERI BROJEM UDISAJA, NEGO MOMENTIMA KOJI NAM ODUZIMAJU DAH !
Tweet
Autor: dedaborblog
Objavljeno: 29. 05. 2007. u 14:30
Svrstano u: Moje pricice | 7 komentara
Ključnih reči nema
29.05.2007 u 14:32
Procitaj dva puta pre komentarisanja….
29.05.2007 u 15:34
Čitam to svakodnevno … kad preteram …. tamo gde već preteram.
29.05.2007 u 15:36
Ja nemam sta da komentarisem. Zadnji pasus me je ostavio bez teksta i naterao na razmisljanje.
30.05.2007 u 05:03
Walt jesi smislio nešto ?
31.05.2007 u 17:10
Aferim, bre !
Ostadoh bez reči, isprazni mi se i ono malo sopstvenih misli, nakupljenih u skoro 3/4 stoleća, čitajući ovu rekapitulaciju skore prošlosti.
Nije da sam dva puta pročitao, nego sam to “shranio” (ne sahranio nego SAVE-io) da ga mogu i kasnije čitati i pročitavati, te mu “otprintati”, kad-god mi neko od šiljokurana počne deliti lekcije i dobovati po pameti, kao neka tamo 21-godišnjakinja, što me posavetova:
Deda ne seri! Nemaš pojma! Idi uči!
Gde si samo taj tekst iščeprkao? Svaka ti čast, iako se kamufliraš (kao TI, pa deda. ‘Ajde,bre!)
Ostaj mi zdravo i veselo, oko dedino!
31.05.2007 u 23:10
Deda! Kako si?
Ja svratila onako da vidim šta ima?
03.06.2007 u 11:50
Tekst zavredjuje paznju da bude na blogu…
Suske, dobro sam, kako si ti?Drago mi je da si svratila.