Fizičke aktivnosti i promene posle mesec dana

Osečam se izuzetno moćno, prepun sam samopouzdanja, sve mogu!!!

Posle mesec dana od početka mojih sportskih aktivnosti, mnogo je promena zbog kojih se osećam predivno. Elem:

-tek posle dvadesetak dana sam obelodanio na društvenim mrežama kako  svakodnevno trčim. Zašto nisam od prvog dana podelio tu info sa svima, jasno je meni ali da ipak objasnim: nisam verovao u sebe da mogu!!!

Period od deset+ godina fizičke neaktivnosti i višak kilograma, obaveze koje su me stalno sprečavale da krenem i još hiljadu opravdanja, sada su iza mene. Par godina sam se pripremao da prestanem da pušim i dao sebi rok do kada ću pušiti a kada nastavljam bez njih. Ispoštovao sam svoju zelju i shvatio da MOGU.

Posle tri godine od ostavljanja cigareta, opet sam krenuo sa nečim meni potpuno nepojmljivim, a to je fizička aktivnost. U medjuvremenu sam kupio sobni bicikl koji je ubrzo završio kao stalak za garderobu. Prodao sam ga prijatelju, a umesto njega, isti prostor zauzeo je kardio tvister kojeg sam nepunih godinu dana koristio. Jedina promena koju sam primetio koristeći kardio tvister jeste ….uh, ne sečam se da sam primetio kod sebe bilo kakvu promenu. U stvari, lagao sam sebe neko vreme da osećam nešto, ali je to “nešto” toliko beznačajno da nije vredno pomena. Sada ta sprava služi za odlaganje garderobe. Sa njom ne osečam istu potrebu kao sa trčanjem. Ne privlači me tako. Nije to to…

Da sumiram: MOGU – znači trčim! Moj mozak prihvata trčanje, moje telo prihvata trčanje. Velika promena u razmišljanju, u organizaciji, u odlučivanju, u razmišljanju, … u kupovini opreme.

Sada su sve dnevne aktivnosti i organizacija vremena uskladjene sa vremenom za fizičke aktivnosti.

Počeo sam sa 20 minuta, a sada trčim na kilometre. Jer sve vreme koje sam imao u 30 minuta svelo se na povečanje predjenih metra, tj. kilomentra. A onda sam prestao da računam minute, jednostavno, trčim 30, 40, 50 minuta, kako kada, a kilometraža je za sada presudna. I prelazim minimum 3 kilometra,  a dostigo sam daljinu od 7 km bez problema.

U polednje dve nedelje ubacio sam vežbe za trbušnjake kada trčim u fiskulturnoj sali.

U zadnjem vikendu, vozio sam bicikl i plivao.

Promene su neverovatne: lagano radim trbušnjake, nemam upalu mišića ( u početku sam uzimao po jednu tabletu Andol-a posle trčanja). Radim po dve serije od desetak pravih, kosih i ledjnih na strunjači uz ripstol.

Vožnja bicikle je za mene pravo iznenadjenje!!! Sa kakvom lakoćom okrećem pedale, prosto ne mogu da verujem samom sebi. Uspeo sam da izadjem na dve uzbrdice prema planini Crni Vrh bez problema i sa MNOGO motiva… Za dva dana indeksirao sam skoro 35 kilometara, ali ne običnih, već veoma napornih, preteških. U nameri sam da uskoro biciklom stignem na vrh Crnog Vrha sa par odmora jer je zaista preteška staza sa neverovatnim usponima.

Na plivanju sam imao osećaj da mogu odjednom da preplivam koju god dužinu! Sa lakoćom sam plivao i prosto uplašio samog sebe u jednom trenutku. Borsko jezero je predivno i u narednom perodu sigurno je da ću ga prepilivavati uzduž i popreko, a planiram i da ponovo veslam kao ranije, kao pre mnogo godina kada sam bio član društva “Partizan”,  kada smo svakodnevno veslali sandolinama preko jezera.

Na slici je grafikon moje kilaže za mesec 06.2012. Promena je za manje 1, 74 kg. Dok ovo pišem imam tačno 86 kilograma. Iskreno, planirao sam da smršam do 3 kilograma. Medjutim, ni jednog trenutka nisam razmišljao o odricanju kada je hrana u pitanju. Ni piće. Volim da jedem. Pogotovo masnu hranu! Volim da jedem u neograničenim količinama. Alav sam i veliki gurman. Ovaj rezultat je posledica svakodnevnog trčanja. Ovo je za mene PREJAKO!

Fizička promena na meni je manji stomak. Toliko je vidljiv, da moje kolege na poslu ne mogu da veruju kako sam tako skinuo ono bure koje sam do skora nosio. Fizička promena su moji mišići koji se polako vračaju u onaj oblik koji su imali dok sam redovno vežbao. Fizička promena je ta što mi je potrebno izuzetno malo vremena da se odmorim, pripremim organizam za novu aktivnost.

Možda kao najveći problem ističem disanje. U početku sam imao osečaj da ću da umrem udavljen bez vazduha. Uvek mi fali još i još vazduha. Zbog toga, puno puta sam morao da prekinem sa trčanjem i kroz lagani hod vratim svoj organizam u neko “normalno” stanje.

A pod normalni stanjem podrazumevam da mogu da dišem i da imam vazduha, jer definitivno normalno stanje za jedan organizam ne može da postoji kada je isti pod velikim stresom, posle svih godina stend baja i foteljašenja. Premeštanje s fotelje na krevet ili sedište auta sada je naglo promenjeno u povremeno trčanje. Stres, stres, neverovatni stres za organizam.

Sada je i taj stres nešto što organizam prihvata i “raduje” mu se svaki put iznova. I ne samo organizam već i moj mozak koji šalje fantastične pozitivne impulse telu ali i okolini.

Sve ove promene su jako velike, iziskuju da od razmišljanja krenemo u akciju i da ne posustanemo.

85% svih svakodnevnih aktivnosti su odavno u šablonu našeg mozga i svaka promena je izuzetno teška. Naš mozak je jedini faktor promena i samo od naših želja, naših motiva i interesa, sve svakodnevne aktivnosi možemo promeniti.

Nije lako, ali nije ni teško. Zavisi isključivo od nas samih. Niko nam ne može pomoći, osim da nam da impuls za razmišljanje u motivacionom smislu.

Budimo motivatori, budimo inicijatori, budimo samo svoji menjaći svakodnevnih aktivnosti, promenimo svoj ustaljeni šablon ma koliko bolno bilo.

Svaka promena donosi boljitak, potrebno je vreme i veliki trud.