Ovih dana se mnogo priča o Hrvatima koji pogrdno siromašnu decu nazivaju “Lidlićima” samo zato što garderobu kupuju u Lidlu na sniženju.
Diskriminacija ove vrste je odavno prisutna u svim delovima sveta. Da li neko nosi Dadidas ili Adidas, Majk ili Najk patike, garderobu raznih svetskih proizvođaća ili verne kopije, odavno više, barem meni nije bitno.
Ne gledam ljude kako su obučeni ili obuveni, već po tome da li su ljudi ili stoka od ljudi.
Međutim, godinama unazad volim da kupujem u Lidlu, volim one redove unutar same radnje, gde ima svega i svačega po mnogo nižim cenama nego u drugim prodavnicama.
Gledajući ponižavanje Lidlića u Hrvatskoj, gledam sebe i mogu vam reći da je za nas u Srbiji privilegija kupovati u Lidlu. Prosto, mnogi kod nas nemaju ni tu privilegiju. Osetiće blagodeti Lidl kupovine od 2018. godine kada će ovaj lanac u Srbiji otvoriti svoje objekte u dvadesetak gradova. Jedan od njih je i Bor, i to baš ispod moje zgrade, na pedesetak metara od mog ulaza.
Pitajte me da li se radujem Lidlu?
O, naravno da se radujem!
Radujem se svakoj svetskoj firmi koja u Srbiji otvori svoju prodavnicu. Zato što na taj način i mi Lidlici imamo šansu da povremeno kupimo neki od proizvoda u našem komšiluku, a ne da čekamo priliku kada odputujemo tamo negde. Jer i to putovanje je za mnoge misaona imenica.
Da mi nije interneta poslednjih 20 godina, mnoge stvari bi mi ostale tako nedodirljive, ni virtuelno.
Da li sam manje vredan od ljudi koji mogu, imaju, nose, reklamiraju? Mislim da ne!
Ali ja sam tek jedan matori konj koji je nekoliko puta u životu prošao najgoru kletvu “Da Bog da imao pa nemao”! Lako je meni. Moj psihijatar mi je rekao da sam ja jedini normalan, i ja mu verujem.
A šta ćemo sa malim Lidlićima i njihovim osećanjima, njihovim odrastanjem i formiranjem u velike Lidliće ili Najkiće? Da li da im preporučim svog psihijatra ili da ih učim kako nije bitno šta nose na sebi i oko sebe, već da je prava vrednost ono što imaju u sebi?
Biti ČOVEK…
