ТАКО СЕ КАЛИО ЧЕЛИК – прочитaјте преtходну причу
Други део: ЛАЖЊАК
Обично смо се за сваки почетак нове сезоне темељно припремали у одмаралишту на Савачи. Тог лета, Фудбалски клуб ”Бор” је изгледа решио да се мало “отвори”, па смо се безбрижно (и неочекивано) ”угнездили” на Борском jезеру.
Нови хотел “JЕЗЕРО” имао jе у том периоду све оно што је потребно и неопходно за озбиљан рад. Напољу су били доступни велики, травнати фудбалски терени и jош неколико помоћних, бетонских терена за “мале спортове”. Унутар хотела, имали смо на располагању баш све: базен, сауну, теретану. У ретким часовима доколице, користили смо модерну куглану, играли билиjар или стони-тенис. Укратко речено – раj на Земљи за младе и талентоване спортисте!
Памтим да jе таj август био изузетно врео – тешко смо подносили тренинге по великоj врућини. Увече би се температура знатно снизила, али требало jе то дочекати. Преживети паклену дневну жегу и потражити спас у вечерњоj свежини – био jе то наш примарни циљ.
Алфа и омега тог летњег дружења био jе наш тренер Иштван Шорбан, или како смо га ми одувек звали – Бата Шоки. Легендарни центарфор борског (али и не само борског) фудбала, нападач без мане и страха, играч коjи се одликовао изузетном физичком снагом и невероватном експлозивношћу. Они коjи су уживо гледали његове наступе говорили су: “Могао jе у пуном спринту да протрчи кроз зид од црвене цигле, а да при томе остане неогребан и нетакнут!”
Имао jе изузетно снажне, мишићаве “фудбалерске” ноге и често jе говорио како jе у време активног играња фудбала морао специjално да заказуjе и шиjе панталоне (код кроjача), jер се у стандардним вариjантама негови “листови” jедноставно нису могли “углавити”. Током своjе успешне играчке кариjере, наступао jе у београдскоj “Црвеноj Звезди” и “Будућности” из Подгорице (тадашњи Титоград), а онда се сплетом околности нашао у зелено-црном дресу Фудбалског клуба “Бор”. Заjедно са Раjзнером, Томићем, Перишићем, Радуловићем, Петковићем, Ранковићем и осталим асовима борског фудбала, обележио jе jедан славни, прволигашки период у историjи нашег вољеног клуба.
Често нам jе препричавао своjе фудбалске догодовштине:
“Живело се тада добро…” – говорио jе – …понекад, после утакмице, онако из досаде, нас неколико играча седнемо у авион и одемо у Сплит, или у Дубровник… вечерамо, мало прошетамо поред мора и вратимо се назад.”
Понекад смо мислили да нас мало “лажуцка”, али неколико година касниjе (недуго после ове летње приче) схватили смо колика jе то фудбалска величина. Играли смо првенствену утакмицу управо у Београду, против омладинаца “Звезде”: на терену, као капитен – Владимир Jуговић; вођа напада – нова “звезда у наjави” – Владан Лукић; на трибинама, као посматрачи – легендарно лево крило jугословенског и светског фудбала (и тада председник клуба) Драган Џаjић и многи други из тада актуелне управе. Када смо видели како се рукуjу са Шокиjем и колико га сви редом поштуjу и цене, схватили смо: Сунце ти жарко, наш Шоки jе заиста прави фудбалски Тито!
После једног jако тешког радног дана и веома напорног, целодневног тренажног процеса, били смо дословце мртви уморни. Поштовали смо и детаљно испуњавали унапред зацртани план припрема: рани jутарњи “футинг” (пре доручка), па онда преподневни тренинг (пар сати после доручка) и коначно – главни тренинг (после ручка и кратког поподневног одмора). Увече, у сам смираj врелог дана, могли смо да се мало окупамо и расхладимо на лепо уређеноj плажи непосредно поред хотела. После вечере – одмор, лагана шетња уз обалу Борског jезера и остале стандардне “слободне активности”.
Вечерали смо тог дана раниjе него обично и пожурили у собе, да се добро одморимо. Мики и Цвеле су били нераздвоjни другари, па су и у овоj причи делили собу и били ”цимери”. Kао прави мангупи (тако су бар они мислили), после добре и обилне вечере, желели су да своjеврсни гурмански ужитак додатно мало “засладе” цигаретом.
Мики jе сео на столицу одмах поред отвореног прозора, а Цвеле се извалио на кревет, jер буквално није више могао да стоји на ногама.
– Стани овде, поред прозора, док не попушимо цигарете. Шоки редовно обилази собе пре спавања, а врата не смемо да закључавамо. Знаш и сам каква су правила… – упозоравао је Мики свог друга…
– Не могу да устанем из кревета, веруј ми… страшно сам уморан… – пожалио се Цвеле изнемоглим гласом и лежерно повукао дим из већ упаљене цигарете…
Разговарали су о свему и свачему, понаjмање о фудбалу. Изненада, баш некако “у пола реченице”, отворила су се улазна врата и у собу је ушао Шорбан.
“Tамо где си се ти тек запутио, jа сам се одатле већ одавно вратио.”
Мики jе реаговао муњевито – шибнуо је своjу цигарету кроз отворени прозор и сложио наиван, дечачки осмех:
– Добро вече, Бата Шоки… – погледао jе доброћудно у Шорбана, па онда кратко у Цвелета, очекуjући његову реакцију…
Цвеле се није збунио. Био jе заклоњен од улазних врата, јер је његов кревет стајао у самом углу собе, на крају маленог ходника који је спајао улазна врата и спаваћи део двокреветне собе. Управо ту срећну околност успео jе максимално да искористи за брзи маневар. Лежао је на кревету, на левом боку, па је десном руком само подигао ћебе и леву руку (којом је држао упаљену цигарету) опрезно сакрио испод својеврсног мини-шатора.
– Како сте, момци? Уморни? Хаjде, гасите полако светло… време jе за спавање… сутра нас опет чека тежак посао… – говорио jе тренер, улазећи у просториjу….
Прошетао jе по соби без имало журбе – од улазних врата кроз мали ходник, па неколико корака кроз собу и право до терасе, а онда назад истом путањом. Завирио је на кратко у купатило и брижљивим гласом упитао:
– Све у реду са топлом водом? Успели сте да се истуширате?
– Све је у реду, Бата Шоки… истуширали смо се, нема никаквих проблема… – готово у један глас одговорили су Мики и Цвеле…
– Добро. Идемо онда на одмор. И ја сам страшно уморан. Лаку ноћ… – изашао је лагано из собе и затворио врата за собом…
– Лаку ноћ, Бата Шоки… – испратили су га хорски наши хероји….
Цвеле је брзо подигао ћебе и искочио из кревета. Цигарета му је већ “догорела до ноката” и држао jе пепео на длану леве руке. Притрчао jе отвореном прозору и бацио опушак.
– Не могу да верујем! Како ниjе ништа приметио? Невероватно! Коjи си ти срећковић… – чудом се чудио Мики Младеновић…
– Па наравно…. рекао сам ти већ једном – маjстор сам jа за Шокиjа… – смеjао се Цвеле…
Ниjе прошло ни тридесетак секунди од Шокиjевог “изласка са терена”, а они су се већ гласно смеjали и “празновали победу у дербиjу кола”. Управо у том тренутку, када је одушевљене било на врхунцу, улазна врата собе су се поново отворила. Тачниjе, само су се делимично одшкринула, као у неком добром хорор-филму. Нису видели никога, али jе из ходника jасно допирао миран и сталожен глас Иштвана Шорбана “Шокиjа”:
– Цвеле, пази само да не прогориш ћебе… – а онда су се врата поново затворила…
Наши jунаци су остали без речи. Само су значаjно погледали jедан у другог и “jедногласно” схватили: “противник” им jе управо “протурио лопту кроз ноге”. Примили су евро-гол. Насели су на “лажњак” и дозволили “супарнику” да их намагарчи. Без икакве грубости и примене силе, елегантно и господски – тек толико да се зна ко jе ту прави мангуп. Мајсторска “финта” искусног тренера jе потпуно упалила, jер прогутали су мамац заjедно са удицом. Била jе то своjеврсна “завршна обрада”. Брушење и полирање. Суперфиниш.
Тако су наши другари Миомир Младеновић – Мики и Миодраг Цветковић – Цвеле учили лекциjе од нашег тренера Иштвана Шорбана “Шокиjа”. Он jе учио њих, а они су после причали нама, па смо тако учили и ми. Смејали смо се, наравно, али тај смех није био празан и пуст. Објаснио нам је искусни “прекаљени вук” разлику између мангупа и будале. Јер, како то лепо каже “народни песник”:
“Tамо где си се ти тек запутио, jа сам се одатле већ одавно вратио.”
Тако смо одрастали и тако смо се припремали: не само за првенствене утакмице, већ и за оне друге, много важније – “животне игранке”. Тако су нас учили и тако су нас васпитавали. И управо тако се калио челик…