Deda, ti li si?

Da ja sam !

Verovali ili ne? Dodjoh do kompijutera. Ko je rekao da ne mogu bez blogovanja i na odmoru- U PRAVU JE !

Napravih silne racune na mobilnom telefonu surfujuci internetom i svakodnevno citajuci blogosferu, tek da ne propustim nesto. Ekran mali, ali tehnika dovoljna da zadovolji moje potrebe. Tek ponekad ostavljao sam komentar kao trag , da ljudi vide da sam ziv, da sam tu negde i da me zelja i volja mine. Jedini period kad nisam zevao u mobilni je vreme rominga, jer priajtni glasic iz Telenera ( 9863) mi je preracunao koliko bi me to zadovoljstvo kostalo, pa me je cifra odbila na kratko ali zato internet kafe nije mogao Deda da zaobidje, tek da procita postu i baci mali pogled.

U svakom slucaju, budala nisam. Nisam jer i dalje blogovanje smatram velikim zadovoljstvom, ali i potrebom da budem u toku. A jedini nacin da neko bude u toku, barem po meni, je da koristi internet i izmedju ostalog i blogove.

E sad, izvinjavam se svima kojima ne odgovorih na vreme, pa mozda i izgubili volju da dolaze redovno kod Dede, pogotovo sto nisam imao volje da naredjam kojekakve gluposti i jos i da ne odgovaram, pa da ispadnem totalni kreten. Programi koji prate moj blog, pokazuju mi da poseta i nije nesto drasticno pala, ali samo iz razloga sto imam mnogo kljucnih reci pa dolaze preko pretrazivaca, a stalni posetioci i prijatelji mog bloga, vecina njih redovna i zelim da im se zahvalim zbog toga.

Prosle godine sam se zalio kako nemam dobru vezu, a ove godine ima velikog pomaka , pa se nadam da ce vec od sledeceg meseca da proradi nova centrala na Borskom Jezeru, tako da cu i odande moci da budem prisutan u danima koje provodim svake godine tamo.

O Borskom jezeru je izlisno trositi reci a nekoliko puta sam pisao i stavljao slike koje potkrepljuju moju odusevljenost boravkom na Jezeru. Jednostavno- R A J na zemlji…

Ono sto je uletelo kao bonus ove godine je broj dana provedenih u odmaranju. Premija. Prosle godine sam se kladio na spojenih pet dana, pa sam smanjio na tri, ali opkladu sam izgubio. Kao i pretprosle i one tamo i one tamo i one tamo…..

Svaki dan, prica za sebe. Svaki dan neki novi gosti i ludacko druzenje .

Svaki dan sa decom na plazi pre podne, pa popodne… Imam boju koju nisam imao jos od 1987 godine.. Sve ostale sam se suncao u tenku ( malo pregrubo, ali bas tako) . Umereno suncanje i bezanje sa sunca u terminima od 11 do 17h…

Kaze klinac Babi: Kako je tata dobar, sve nam cini i samo se zeza sa nama ! A Baba: Jeste, ali zato narednih 11 meseci necemo da ga vidimo !

Mala sala… Naravno da ce da me vide, ali sijalicu menjam posle pet meseci kad mi Baba skoci za vrat, a o ostalim stvarima da ne pricam.

Mrzim kad mi krenu obaveze. Sa njima mi krece i nervoza i nespavanje i konstantna jurnjava i zeludac poludi, i sve nesto ludo i dinamicno.

Kao i svake godine u ovo vreme, koristim svaki moguci dan da ponovo odem na Jezero i sa Jezera da idem na posao, a onda dodje i dan kad je nemoguca misija sve to uraditi, pa se po nekoliko dana selim nazad u Bor. To je najgori momenat. Kao da se vracam u zatvor. Iz prirode u cetri zida. Iz zelenila u blokove i asfalt. Iz raja u pakao.

Kad treba da se ode , onda nije problem, zacas se spremimo i eto nas tamo, ali kad se vracamo to je ludilo. Svi smo nervozni i ujedamo kao na takmicenju.

U stanu sparno, nenormalna vrucina, ispred zgrade sparno, nenormalna vrucina, u gradu isto i jos gore. Smara te ko kako stigne. Niko nema obzira ni prema cemu, ni prema kome. Guzva u saobracaju, drnda sve oko mene. Dan kratak, ne znam gde cu pre.

REALNOST, surova. Masina koja melje…

Ali nema veze. Baterije su napunjene. Spreman sam za uletanje u masinu koja melje. Samo sto i nije svesna da cu ja nju da sameljem, da je polomim i skockam u malu kockicu koju cu zatim staviti u kutijicu od sibice, bre. A onda je za jedan viken , bacim u jezero i brojim zabice. Sve ispod tri, cetri zabice po povrsini jezera, smatram neuspehom. Sledeci vikend bice jos bolje i vise, he, he… Al sam opasan???

Ovog leta je kod nas u goste doslo puno nama dragih prijatelja. Sa nekima se bas dugo nismo videli, a sa nekima je redovno druzenje ono najlepse…. Joj sto je bilo ludo. Atmosfera opustena, teme lagane i opustajuce a ambijent vise nego prijatan. Hvala im svima sto su bili nasi gosti. Znam da ce mnogi procitati ovaj pasus, pa im ponovo saljem pozivnicu od srca, a ostalima koji nisu bili iz raznoraznih razloga zelim da porucim da su uvek dobrodosli, samo nek se jave.

U popodnevnim satima, u vreme odmora, spavanje je uglavnom zamenjeno citanjem. Iscitak silne knjige, a najsmesnija stvar koja mi se desila je citanje ljubavnih romana. Dobro ste procitali- ljubavni romani. Rekla Baba da ce da me ofira, pa da je preteknem. Elem, zapeo sam sa jenom knjigom, smorna nevidjeno. Sklopim knjigu i kazem sebi: Deda, zasto se mucis kad si na odmoru? Sklonim knjigu od sebe, al udari dosada, pa reko daj da vidim sta to ima u jednom ormanu… Kad tamo pravo bogatsvo u kolicini ljubavnih romana. Ajd , reko da bacim pogled.!? Kad za pet dana  , onako odokativno, nebrojeci ih, sazvakam jedno tridesetak srceparajucih , sve na isti konac i na istu meru, ljubavnih romancica… I tu krene nevidjena zajebancija na moj racun.

Ma nek ide zivot. Najbolja stvar je sto se svi srecno zavrsavaju. Svi srecni , zadovoljni. Pa i Deda,lol…

Cak mi je palo na pamet i posebnu stranu na blogu da otvorim koja bi se zvala ,, Korak do sna ,, i u kojoj bi svako vece pustio po neku  ljubavnu pricu , za laku noc i za sve one blogerke i citateljke mog bloga. A zenske populacije je vise od one macho muske medju posetiocima, naslo bi se za svakoga po nesto.

Ko zna, ove sale i komike do sada mozda su i dosadile a imam materijala za jos pet blogova uporedo, i to dobrog, bas dobrog…

Jos cu razmisliti u kom ce pravcu ( obavezno pogledati u kom pravcu) ici moje blogovanje, da li ce biti prosirenja i kakvih??? U svakom slucaju, bice i dalje postova za uzivanje i opustanje, dobre sale i mnogobrojnih slika i videa. Bice sigurno i raznih reportaza u slici i reci. Ma bice svega i svacega, samo nece biti  monotonije… Nadam se.