Deda, ali neobican !

E Deda , Deda…

Sedite deco da vam pricam jednu pricu. Budite tihi i pazljivo slusajte ovo sto cu vam reci:
Bio jedan Deda, ali ne obican, bio je vrlo neobican! Kako neobican, pitate se vi i sve vise priblizavate svoje glave da bolje cujete sta vam pricam?!
Toliko neobican da je uspeo da dobije tri, ne jednu, dobro ste culi – tri ordena za hrabrost. Toliko je bio hrabar da je u najtezim trenucima ratnog vihora, bas on, deda heroj, postavljen za Vrhovnog komandanta prateceg bataljona Vrhovnog staba! Ej, kao da je sam Bog. A on jos hrabriji.
Toliko neobican da dok su ostali vojnici hodali i puzili , on je imao konja vrana, pa ponosno na njemu jahao… Niko mu nista nije mogao. A on kao da je to znao, tako se i ponasao.
Ali rat nije vecno trajao, zavrsio se jednog dana, a on je sve zasluge koje je ponosno dobio u ratu, samo prebacio na civilno odelo.
Nista neobicno, mislite vi, ali nije bas tako.
Ujutru, posle uobicajenog sredjivanja, obavezno bi oblacio odelo, stavljao kravatu ispod sveze obrijane brade, a na glavu kacket, ali ne onaj sto danas prodaju Kinezi za sto dinara (ako kupite vise od 10 komada), nego poseban kacket sa koga je skinuo obelezja iz rata, ali se videla rupa po sred, bas iznad cela…
I opet, to ne bi bilo neobicno da on po ceo dan nije sedeo u stanu, kojeg je dobio kao zasluzan drug … A stan veliki, taman da dete moze da vozi bicikl ukrug i da nista ne srusi…
Dobro, nije bas da nije nikad izlazio, ali takve prilike bile su retke. Obicno za neki “Dan” kada se obelezavao vazan datum iz proslosti, gde je on opet bio u centru paznje. Toliko, da su po njega slali sluzbeno vozilo koje je cekalo ispred zgrade, strpljivo, dok je on ispred ogledala namestao u redove sve svoje zasluge na revere izlaznog odela.
Toliko dokon, da je vremenom poceo da pise memoare i secanja na one teske dane, a iste, bez ikakvih problema, objavljivalo nekoliko onih najvecih izdavackih kuca u to vreme. I to ne mali tiraz, nego posle toga i drugo, trece izdanje. Pa se to onda delilo, ali samo posebnima, pa onda u biblioteke i sve tako, a ljudi citali iz njegovih prica kako je jednom prilikom pao sa konja od uzbudjenja, jer mu je sam Marsal dao tabakeru i upaljac… E kakva su to vremena bila za Dedu, deco moja! Nemate vi pojma kako je to izgledalo i kakvo uzbudjenje moze doziveti neko poput njega, najhrabrijeg medju hrabrima???
I opet, sa ovog danasnjeg gledista, vi postavljate pitanje zasto je on bio neobican kad je ovo bilo sasvim obicno stanje tadasnjeg vremena. Deda je bio neobican i zbog sledecag: imao je deda lepu, dobru zenicu, koja mu je rodila dvoje zlatne dece, koje je on odmah pred kraj rata odbacio i jedne noci izbacio iz stana, a oni onako jadni, nemajuci kud, sakrili se ispod stepenista jedne trosne kuce dok kisa ne stane.
A ta zenica je bila jos hrabrija od njega. Izdrzala je stojicki sve muke koje su je snasle u buducem periodu. Da bi prehranila dvoje dece, nije joj bilo ispod casti cak ni da bude upregnuta sa volom do nje i da ore u zemlju velikoj gospodi. Nije joj bilo tesko da skuplja iza mehanizacije i da ono sto je odbaceno, na ledjima nosi desetinama kilometara daleko da bi prehranila decu. A deca pametna, ali izgladnela, bosa i gola nisu jos u zivot usla, morala su da rade. Da rade i uporedo uce…
A Deda, pa Deda je u svoj topli stan doveo gospodju, ali ne obicnu, nego vrlo neobicnu, bas kakva dolikuje Dedi, mislio je on!. Gospodju kojoj je ispod casti bilo da bilo sta radi, jer zaboga, Deda je imao primanja za padanje u nesvest, pa je mogao da obezbedi kucnu pomocnicu… Gospodja je bila nobles, ali i vrlo umesna da zadrzi Dedu u kuci. Da mu bude tutor i mentor za ponasanje koje nije obicno, nego vrlo neobicno. Gospodji je bilo tesko da rodi vise od jednog deteta, ali je zato to dete bila princeza na zrnu graska, kojoj je omoguceno najvise skolovanje , najskuplje haljine i sve ono nobles sto moze da pruzi gospodja majka.
A opet se vi pitate sta je sa onom ponosnom majkom i dvoje dece? Majka se kucila po treci put od nicega, sa svojih deset prstiju, ponosna i hrabra. Ono, jest da nije dobila medalje za hrabrost, ali njena deca koja oca nisu videla godinama, jer to Gospodja nobles nije dozvoljavala, imala su sasvim dovoljno tek da prezive… A prezivela su i ne samo to. Devojcica je uspela da zavrsi srednju skolu i da dobije posao u drzavnoj sluzbi, a decak je odrastao i kroz vojne skole dogurao do generala. I to ne obicnog, tamo nekog, nego do vodeceg generala koji se pitao za sve… On se ozenio i dobio predivnu cerku i sina, a njegova sestra se udala i dobila sina i cerku…
E sad, generalova deca su odrasla u finoj porodici i mogli su da priuste sebi da cuvaju baku, dok su sestina deca odrasla u manje finim uslovima pa se sin odmetnuo u barabu i teskog provokatora, ali sa dobrom dusom, bas kao sto je i njegova majka bila.
Tako se jednog dana on resio da ode nepozvan kod Dede i gospodje Nobles u njihov stan, iako nije ziveo u istom gradu, ali ga je put naveo bas tamo… Niko nije ni znao za taj odlazak. A ni on ne bi otisao da se nije nasao u situaciji da ostane bez prebijenog dinara, pa kao ajd da ode do Dede, mozda mu Deda da koji dinar, ionako mu nikada nista nije dao, a jos manje mu se obratio ili cestitao rodjendan…
Zvoni on na vrata, otvara kucna pomocnica, bojazljivo pita ko je i sta hoce, a on, kao fin decko, kaze kako je dosao kod svog Dede i uljudno zamoli da udje u stan. Uf, kakav zahtev?!!! Zatvorise se vrata njemu ispred nosa, a kroz nekoliko minuta pojavi se covek od skoro dva metra, uredan, sa kravatom ispod prsluka i sajkacom na glavi, koja je bila toliko velika da je licila na kosarkaski obruc. A da, na nogama je imao crne cipele koje su odzvanjale kada je koracao kroz stan . Mangup se nije uplasio, a Deda samo sto nije zaplakao kad je video (prvi put) jednog od svojih unuka… Ma zaplako je, a unuku je bilo cudno, pitao se u sebi da li Deda place od srece, bruke, uzbudjenja, ili od straha kako ce Gospodja Nobles da reaguje???
Susret Dede i unuka bio je skoro kao susret dvojice neznanaca. Deda je poseo unuka za sto i terao ga da popiju po jednu rakiju dok mu prica sta ga je snaslo pa je dosao kod Dede. A unuk mangup, nije hteo da bude mangup i pred dedom, nego naprotiv, najfinije dete, ne bi li na fin nacin izvukao koji dinar. I dzaba je bilo sto mu je rekao da je na proputovanju i da ima malih problema sa novcem i da ne zna kako ce da se vrati kuci. Deda je malo slusao, a onda poceo da prica svoju pricu iz davnih vremena… Pricao je, pricao, a onda ustao i iz ormana, bas kao da zlato vadi, laganim pokretima i sa strahopostovanjem, izvukao ukoricnu knjigu koju zatim jos pazljivije dade svom unuku u ruke, sa recima: “Ajde, predji ovamo na krevet i pazljivo citaj od te i te stranice, pa cemo onda da nastavimo razgovor”. Uze unuk knjigu, kao da je uzeo dzak od 500 kilograma, pa otvori stranu sto mu je Deda oznacio i poce da cita… Jos prvi red nije zavrsio, kad Deda zatrazi da cita na glas!!!
I da ne duzim, citao ne citao, unuk nije dobio nista od Dede, osim jedne obicne znacke za rever, one iz Crvenog Krsta. Bas neobicno, zar ne?
Kad je Deda umro, unuk je posle sahrane pio viski u Dedinom stanu, sa svojom tetkom (nobles cerkom), ali krijuci da ostali ne vide sta rade u drugoj sobi. Neretko su se smejali dobrim vicevima koje su pricali uz Setaca, dok ga je bilo, a onda je tetka izvadila pljosku sa dobrom rakijom iz ormana gde je uredno slozena posteljina.
Gospodja Nobles umrla je ranije, ali osim njene cerke i jos par ljudi nikoga nije bilo da se oprosti od nje…
A Baba? Pa Baba je jos ziva, ali pomalo senilana, jer su je stisle godine, a ni jedna predhodna je nije mazila. General? On uziva u svom zivotu i trudi se da cuva svoju unucad na pravi nacin, bas onako kako to rade Dede…A njegova sestra? Ona je na zalost prerano otisla, ali sa osmehom na licu, jer je dozivela unucad od sina i cerke, kojima je pruzila svu ljubav sveta i koju su joj oni nesebicno uzvracali. A njen sin? E on nije vise baraba i kreten, postao je dobar domacin covek, koji svoju decu cuva, mozda vise od bilo kog normalnog roditelja.
I sta je tu neobicno u celoj prici?
Neobicno je to sto je Deda imao toliko ratnog ordenja da ga nije mogao okaciti na revere, zbog nedostatka mesta za sve, a bio je u stvari najobicnija kukavica koju je svet retko vidjao zbog Gospodje Nobles.
Eto, deco moja, necu vas vise zadrzavati, napolju je zima i jako je hladno, a meni je palo na pamet kako je nekima tesko u zivotu, pa pomislih da vam ispricam ovu pricu, mozda nekima posle bude lakse?