D E D A B O R

Danas su izbori, ko zna koji po redu. Presudni , kao da su poslednji, ne daj boze.
Dok pisem ovaj post, trenerka na meni, umesto dresa nosim belu majicu bez obelezja. Kad budem krenuo na glasanje trebalo bi da obucem odelo. Da izgledam lepo i da me vide skockanog. Pa nisu svaki dan izbori. A zamisli, danas je nedelja, a nije ni svadba , pa da se skockam.
Znaci, odelo bez kravate, onako lezerno. Kao politicari kad krenu sa svojim polovinama na glasacko mesto gde ih cekaju fotografi, novinari, paparaci i ini koji bi da tog dana zabeleze kako su uticajne licnosti glasale.
A da, moram da namestim osmeh na lice, jos od izlaska iz mog toplog doma ( klima cepa od sabajle i utrkuje se sa tockicem na brojilu), pa niz stepeniste ( sto podrazumeva i ako padnem i slomim nogu, ruku ili neki prsljen, osmeh mora biti tu) pa sve do biralista gde me cekaju ozbiljni likovi koji su tu da zviznu dnevnicu koju im drzava daje za njihovo blejanje, proveravanje i nagadjanje ko je za koga glasao ( kako bi preneli tatama u centrali ).
Nekako, uvek kad dodjem na biraliste, moram da stanem u red, ne bas dugacak, ali ipak red. Da se onako nakezen oko glave, uredno javim svima i da im dam do znanja da cu glasati bas za njihovog miljenika, a da nikog ne izostavim. A u sebi razmisljam: ma jedite govna, pa mi osmeh jos veseliji, toliko da mi se cini da mogu samog sebe da progutam…
A kad zavrsim sa zaokruzivanjem mojih pulena, opet uz zlatan ( iako nemam zlatne zube, jos je rano ) osmeh i krenem van prostorije gde se glasa, setim se da nisam jos kupio hleb i ostalo sto mi je potrebno za danasnji dan, i odmah mi malo manji osmeh, jer gurajuci ruku u dzep gde mirno spava zmija, osecam pod prstima da se zmija meskolji i da je bas ogladnela, a da ispod nje i nije neka gomilica , te se moj izbor za danas odmah umanjuje, poput osmeha.
I taman kad sam zaokruzio u mislima sta cu da kupim u obliznjoj prodavnici, voditeljka lokalne televizije sa kamermanom mi prilazi i gura mikrofon pod osmeh uz pitanje : da li ste obavili vasu gradjansku duznost?” Gledam debilno u nju i smekerski, uz osmeh odgovaram kako sam siguran da jesam, a nisam ni svestan svoje nesvesti i nebuloza koje izgovaram. Kad je postavila isto pitanje i sledecem glasacu koji je izasao, pa lik krenuo sa objasnjavanjem ovog i onog, mene tako jako zabole ruka koja je ostala u dzepu , od ugriza one zmije koja vise nije spavala, da mi osmeh sa lica trenutno nestade i pretvori se u grc .
Danas ce na lokalnoj televiziji biti prilog sa glasanja, gde ce gledaoci videti moj osmeh i cuti moju dubokoumnu izjavu, a nesto kasnije isti prilog pustice i nacionalna televizija kao prilog iz unutrasnjosti. I tako nekoliko puta tokom dana. Postacu popularan, telefoni ce neprestano zvoniti, jer svi vole da cuju popularnog, a ja cu uz osmeh da im pricam sta zeli njihovo uvce da cuje. Ako bude pameti, sve svetske televizije pustice prilog kako se glasalo u Srbiji i prikazace bas mene nasmejanog.
Mozda za koji dan stignu i ponude iz Holivuda za ozbiljnije role, gde cu napokon uspeti da zmiju oteram iz svog plitkog dzepa. Naravno da cu kasnije da sasijem pantalone sa dubokim dzepovima kod Jelene snajderke, zenine koleginice koja uvek zna da se nasali dok mi uzima mere. I nju cu da povedem u Holivud kad sledeci put budem snimao neki dugometrazni film, jer od ovih kratkih nema neke vajde. Uostalom, svi veliki vode sa sobom celu svitu. Povescu i trenera svojih slatkih, malih kucica, tek da budu zauzeti edukacijom dok sam na sceni.
Kako cu imati puno obaveza, za novinare i ostale iz medija ( raznoraznih), ovlasticu osobu koja ce da prica kao da razmislja mojom glavom. Dubokoumna razmisljanja pretvorice se u slozene recenice sa obaveznim akcentom na reci koje se koriste u mom zavicaju. tek da svima pokazemo kako nisam zaboravio odakle sam, i da se ne stidim svog porekla.
Jednom u deset godina , mozda i obidjem rodni grad. A mozda i ne. Ko zna?
I da vise ne bih lupao po tastaturi ( izlizace se) , zavrsavam ovo proseravanje i odo na glasanje u trenerci’, sa cigaretom u ustima. Ako je nemam, mozda i uspem da se nasmejem. Kad zavrsim sa glasanjem, tako snazno cu da raspizdim onu zmiju sto kunja u dzepu, da cu pored leba kupiti deci cokoladu, da se raduju malo ( bili dobri od jutros, nisu se ni deset puta posvadjali)
i jednu CocaColu za zenu, da bude mirna.
Odo’ ja !