Pored rudara, Bor kao obeležje ima i dimnjake u centru grada, a pre svega divne ljude!
Jedan od dimnjaka je srušen. Nije u upotrebi duži niz godina, a na njegovo mesto se planira izgradnja novih postrojenja. Nove tehnologije, novi izazovi.
Skoro da nema Borana koji nisu uživo gledali rušenje dimnjaka. Većini je dimnjak obeležje jednog teškog rudarskog rada, ali i sećanje na prosperitet grada i države kroz ekspoataciju rude u zadnjem veku.
Pre desetak godina, promenio sam avatar i stavio logo kojeg i danas koristim. Ono što mali broj ljudi zna jeste da u mom logou postoji dimnjak, jer šta to povezuje moje ime na interentu i vizuelne detalje, nego grad Bor i naša svakodnevnica.
Iskreno, iz emotivnog ugla, osećam neku setu, ali i ponos. Ponos preovlađuje, jer ta neka obeležja nosiću sa sobom dok me ima.
Dimnjaka više nema, ali je on tu. Nema ni nekih meni dragih ljudi, pa ih nosim u srcu. Neke stvari ostaju večne, kao i ljudi koji ih stvaraju ili učestvuju na bilo koji način.
S tim u vezi i fotografija koja oslikava jednu večnost iz nas.
Idemo dalje, u nove radne i ine pobede.
Neka je nama zdravlja, sve ostalo biće, ili ćemo mi sami, na svoj način da ih kreiramo. Što realno, što kreativno.
ps. logo je napravila moja prijateljica Suzana Janaćković Živković, a fotografiju Dragan Novaković Infokus studio