Ministre, vreme je za činjenje

U tekstu Prosvetarski rialiti, delom sam se dotakao problema o kome često razmišljam i koji me muči. Degradirajući status svih prosvetnih radnika Srbije nije od juče, naprotiv.

Svake godine se budžet smanjuje umesto da se povećava.

U Strategiji razvoja obrazovanja predviđeno je da do 2020. godine izdvajanja iz budžeta za prosvetu budu oko 6,5 procenata bruto društvenog proizvoda. Srbija je sada, sa nešto više od 3,2 odsto, među evropskim zemljama koje najmanje daju za obrazovanje, a aktivnostima u poslednjih nekoliko meseci, opterećenje i onako skromnog bužeta je prosto neprihvatljivo.

Odlukom Vlade Srbije svi zaposleni u obrazovanju dobiće do kraja novembra ili u decembru  po 7.000 dinara jednokratne pomoći, što za oko 160.000 ljudi, iznosi 17 miliona evra. Umalo vaspitačice u obdaništima da ostanu i bez ove pomoći jer ih se niko nije setio kao onomad kada su zaboravili školske bibliotekare i njihov značaj.

Da li je moglo više?

Naravno, da. Prvobitnim dogovorom nije preciziran okvir, pa je premijer s lakoćom dodao hiljadarku na 6K dinara, a da se niko nije mak’o, oglasio, trepnuo. Čak ni ministar prosvete, koji je mogao da traži 20, a da se nađu na, recimo, 15. U pregovorima sve je moguće, ali samo kada postoje čvrsti stavovi. Ovog puta, očigledno je samo premijer imao isti.

Umesto ovoga što sada imamo, ministar prosvete je mogao da se usprotivi i brani činjenicama i realnim obrazloženjem zašto prosvetnim radnicima treba dati mnogo više. Jer jednokratna pomoć je premala i izglasanih 4% od prvog januara 2016. godine za povećanje plata prosvetnim radnicima nije dovoljno.

Imam utisak da to nije uradio iz prostog razloga što argumenti nisu ubedljivi, pa je bolje ćutati.

Čime je mogao da se suprostavi premijeru?

Pa recimo podacima o:

– tačnom broju zaposlenih po nivoima obrazovanja i stepenu stručnosti;

– tačnom broju zaposlenih sa nepunom normom časova i procentom angažovanja;

– tačnom broju obračunskih koeficijenata zaposlenih u prosveti na osnovu kojih primaju zarade;

– tačnom broju zaposlenih kojima su umanjene zarade po meri Vlade o umanjenju zarada;

– tačnom broju zaposlenih koji svake godine napuštaju obrazovni sistem zbog sticanja prava na penziju;

– tačnom broju zaposlenih koji stiču pravo na jubilarne nagrade za 10, 20 i 30 godina rada;

– tačnom broju zaposlenih na određeno vreme

i istim obrazloži koliko novca se troši za ove potrebe, te podacima o razlikama pre reformi koje je preduzeo na početku ove školske godine i posle samo par meseci javnog i transparentnog zapošljavanja, preuzimanja i ukrpnjavanja norme prosvetnim radnicima koji su na jedinstvenoj listi i listi sa nepunom normom.

Ali ne, ćutanje je zlato, ćutanje je odobravanje premijeru i famoznoj Kori Udovički koja i dalje udara na najobrazovaniji sektor.

A zašto se ćuti?

Pa recimo, učinjeno nije dovelo do predviđenih rezultata, naprotiv. I dalje je veliki broj prosvetnih radnika bez norme kojima se doprinosi plaćaju 100% na šta odlazi preko 4 milijarde dinara. Za besplatne udžbenike odlazi preko 350 miliona (prethodna davanja preko 830 miliona dinara). Za izgubljene sudske sporove preko 200 miliona dinara, jer direktrori i dalje nemaju nikakvu odgovornost, dok inspekcija selektivno radi svoj posao. Za nove penzionere i njihove zamene u toku godine ode preko 2 milijarde dinara. I da ne nabrajam dalje.

Očigledno je da postoje problemi koji su rešivi, ali se ne rešavaju jer je ceo sistem buđav odavno. A ljudi u tom sistemu ostaju postojani i čvrsti kao stene.

Umesto da se na ključnim mestima promene ljudi, ministar dozvoljava da baš oni upravljaju njegovim sistemom na način koji i njega samog vuče na dno, ne samo nas prosvetare koji to trpimo godinama.  Ministar je u svoj kabinet doveo nekoliko kvalitetnih ljudi i par kvalitetnih pomoćnika – operativaca direktno iz nastave (najbolje rešenje ikada),  a na svim bitnim mestima ostavio one koji su do sada pokazali da ne rade kako valja. Kako da upravlja sistemom kada na svim pozicijama gde se odlučuje on nema nikakvih ingerencija? Prosveta nije kabinet, prosveta je i ona učiteljica u Bujanovcu, Korbovu, Gornjanu, Srpskoj Crnji. Prosveta je školica u zabačenom planinskom kraju, taman onoliko koliko i škola na Vračaru. Prosveta je direktor u Vranju, isto onoliko koliko i direktor u Somboru, Beogradu, Kragujevcu, Valjevu. Prosveta je načelnik, tačnije rukovodilac odeljenja u Zaječaru, Zrenjaninu, Nišu. Prosveta je inspektor, vaspitačica, naučni radnik, univerzitetski profesor, čistačica koja radi u dve škole, domar, ložač, bibliotekar sa 50% norme, pedagog sa 50% norme, sekretar škole sa 50% norme, knjigovođa sa 50% norme, nastavnik građanskog vaspitanja sa 15% norme, kuvarica. Prosveta su đaci, roditelji, tetke, strine, ujne, komšinice. Prosveta smo svi mi.

Odluke se donose „gore,“ a rezutati zavise od svih sa „terena“, a van kabineta.

Ministar nikoga nije dirao, svi su tu kao nekada, sve je isto. Izbor direktora je po principu „biramo između dva zla“, izbor nastavnog kadra po principu „rek’o mi načelnik“. A pojedini načelnici Školskih uprava godinama unazad prave potpuni haos, ne mešajući se u svoj posao, osim kadriranja po partijskoj liniji. Jer tako su u mogućnosti, tako su i sami postavljeni, kao i kompletna inspekcijska služba. Umesto da ih ministar zameni ljudima koji će doneti boljitak, on ih počasti novim rešenjima. Baš zato se ništa ne menja, zato nema napretka i zato tapkamo u mestu ili tonemo još dublje. Zbog toga kvalitetni i obrazovani ljudi nemaju punu normu ili gube posao, a nestručni kadrovi imaju punu normu. Zbog toga direktori rade šta hoće i ne odgovaraju za svoje postupke. Zbog toga imamo gomilu sudskih postupaka i blokada škola.

Ipak, ne želim da generalizujem, ima i onih koji profesionalno rade svoj posao. U manjini su, na margini, ali ih ima.

Sistem čine ljudi, između ostalih resursa. A ministar se ne bavi ljudima i njihovim potrebama.

U medijima se stalno provlače senzacionalističke vesti zbog kojih ne vidimo sjajne učenike i njihove mentore koji postižu zavidne rezultate na najvišim svetskim takmičenjima. U medijima ne vidimo odlučnog ministra koji za svoje radnike traži od premijera bolje uslove.

Ministar prosvete je 160.000 prosvetara sa jednokratnom pomoći od 7K dinara umesto 25. Sa povećanjem plate 4% od prvog januara naredne godine, umesto, prvo,  vraćanja onih uzetih 10%, pa onda povećanjem. 

Ministar prosvete je platni razred i očigledni štrajk zbog neispunjenih obećanja.

Ministar prosvete je 1000 naučnih radnika koji su podigli svoj glas tražeći smenu naučnog radnika.

Ministar prosvete sam ja. I ti i on i ona.

Ministar prosvete je tehnološki višak kojeg direktor druge škole neće da preume jer „ima nalog“ da primi nekog drugog  i zeleno svetlo od načelnika.

Odlučnom premijeru i neodlučnom ministru prosvete sam odlučno spreman da dokažem da su zakoni koje imamo ispred nečinjenja ministra i svih načelnika u školskim upravama i službama koje se ne diraju.

Vreme je za činjenje, ili za nove ljude koji će odlučno stati i braniti potrebe prosvetnih radnika Srbije.