nastavak priče Pečalbarenje, predhodna priča – Kako seješ, tako žanješ
Jesen prođe, ja se ne oženi
Njen otac, Miodrag i moj otac, Srećko, zajedno su služili vojsku u staroj Jugoslaviji, kao pešadinci i time se ponosili, pa su se međusobno zvali ispisnicima, bili dobri prijatelji i smatrali se majstorima građevinarstva.
Kada sam se, pri upoznavanju, predstavio i rekao gde sam rođen i ko su mi roditelji, čika Miodrag mi je prišao, zagrlio me i pitao prvo za oca, pa onda i za majku. Kazao sam da su dobro, ali da tata nije baš srećan što sam odlučio da se školujem, umesto da ostanem u selu i budem dobar domaćin. Da bi me privoleo da se vratim, kupio je mnogo zemlje i sada obilazi lužnička sela, raspitujući se za devojke sa dobrim mirazom. Odgovorio mi je da je to što kupuje zemlju pametno i jedina garancija da, u ovim smutnim vremenima sa čestim ratovima, nikada nećemo biti gladni, ali da greši što se protivi mom obrazovanju, jer školovan seljak može biti bolji domaćin.
Cana i ja smo voleli duge šetnje pored Dunava, a posebno nas je privlačio sportski ribolov. Njen otac je ubrzano radio na opremanju sobe za mene, što mi je u početku bilo čudno, ali, malo po malo i uselio sam se u njihovu kuću. Cana, njena sestra, brat i ja redovno smo išli u bioskop i na igranke u Dom kulture. Moj naporni noćni rad u Opštoj bolnici u Boru obavljao sam savesno, ali nisam zapostavljao ni devojku, ni školu. Bilo je teško, da teže ne može biti, pa je Cana odlučila da je najbolje rešenje da se venčamo i da ona pređe u Dom zdravlja u Boru da radi. Plan je iznela prvo meni, pa onda i svojim roditeljima, a moj jedini zadatak bio je da zatražim njihov blagoslov. Iako sam to smatrao bespotrebnim i zastarelim, rešio sam da ispoštujem Caninu želju.
Jedne večeri, po povratku sa igranke, čim smo ušli u kuću primetio sam da se dešava nešto neobično. Canini roditelji su nas čekali i požurivali da sednemo za sto i večeramo što pre, jer posle toga treba da obavimo važan razgovor. Jeo sam i razmišljao o čemu ćemo pričati, ako ne o Caninoj ideji za koju smo svi znali, ali niko nije javno govorio. I zaista, kada je sa stola sklonjeno sve osim kolača, reč je uzeo čika Miodrag i počeo od Kulina bana, govoreći o stvarima koje sam već znao iz priča svog oca. Hvalio ga je kao dobrog, poštenog čoveka i dobrog domaćina i majstora, koji voli zemlju i, pre svega, kao svog prijatelja. Zaključio je da mom ocu jedino ne bi odgovaralo što njegova ćerka nije bogata miradžika, ali je školovana i već radi, zbog čeka smatra da više vredi od običnih domaćica sa sela. Onda se obratio direktno meni, pitajući me dokle sam stigao sa školom. Rekao sam da sam na pola puta i da ću sigurno završiti, jer sam odličan đak, da će sve biti kako treba i da se Cana i ja volimo. „Savka i ja to vidimo, ali plate su vam male i, bez obzira na to što tvrdiš da ćeš završiti, to nije sigurano, ali je sigurno da će doći deca, a ko će ih hraniti i oblačiti? Mi se bojimo da će to sve pasti na naša leđa, a i Dušanka i Čeda su blizu udaje i ženidbe, pa će i njihova deca postati naš problem,“ reče mi čika Miodrag. Prvo sam pitao Canu da li posle svega što je čula od oca ima nešto da kaže, na šta je ona samo slegnula ramenima i ućutala. Onda se u meni probudio neki gnev, bes i inat, pa sam pitao njenog oca otkud toliki strah kad dobro zna kakav je moj otac domaćin i da nikada ne bi dozvolio da moja porodica bude gladna. Osim toga, iako sumnja da ću završiti školu, rekao sam mu da imam njive, a umem i da radim razne poslove, te će moja deca sigurno biti zbrinuta, a najmanje će biti na njegovoj grbači i da može mirno da ode na spavanje, jer, na kraju, neću ni biti njegov zet. To sam iznenada čvrsto rešio i postao još odlučniji da završim školu i nikad ne promenim svoj stav. Ustao sam sa namerom da napustim njihov dom, ali me je u tome sprečila Canina mama Savka . Onda sam legao u svoj krevet i spavao mirnije nego ikad do tada.
Najviše sam voleo da se umivam napolju, ali kako oni nisu imali česmu uvek je neko morao da vam poliva vodu. Tog jutra nisam dozvolio da to radi Cana, nego mi je polivala njena majka, koja me je sve vreme molila da ne idem, da sačekam Miodraga koji je otišao da obiđe gradilište, jer je sinoć shvatio da je pogrešio i da ima još nešto da mi kaže. Odgovorio sam joj da sve što ima kaže svojoj ćerki, jer ja istog momenta odlazim.
Mlad i pun sebe, ušao sam u hotel „Beograd“ i još sa vrata pitao imaju li jagnjeće pečenje. Dok sam sedao za sto, naručio sam žestoko piće da razbijem i ono malo sumnje koja mi se motala po glavi. Setio sam se svih muka koje sam sebi natovario onog dana kad smo slavili Canino punoletstvo i shvatio da sam doneo ispravnu odluku.
Par meseci posle neuspele veridbe, Cana je prešla u Bor, ali ne u bolnicu, već u direkciju RTB-a Bor. Odmah je počela da mi šalje poruke da se vidimo i popričamo, ali ja za to nisam imao ni vremena, ni volje i smatrao sam da je one večeri sve rečeno. Kako je dobro poznavala moje kretanje, počela je da me prati gotovo svuda, čak i kad sam išao u Zaječar u školu. Imajući u vidu da je voz „Ćira“ bio veoma spor, pa su putovanja trajala dugo, bilo je neminovno da se sretnemo i popričamo. Cana je svu krivicu svaljivala na svoje roditelje, najviše na oca, ali ja se nisam slagao sa tim i smatrao sam da je jednako kriva, jer je one večeri samo slegla ramenima i odćutala. Iako me je molila i svašta obećavala, ostao sam nepokolebljiv u svojoj odluci.
Godine su prolazile i ja sam svoj san ostvario. Završio sam školu, zasnovao porodicu, onda su došla i deca, a Cana je mogla da ih dodirne, pomiluje i poigra se sa njima kad se sretnemo, jer se nikad nije ni udala, a njeni roditelji nisu imali unuke „da im sede na grbači.“
- nastaviće se
- fotka uzeta sa googla, ne znam ko je autor, nisam našao izvor…
Pingback: KAKO SEJEŠ, TAKO I ŽANJEŠ - D E D A B O R
Uvek hrabro.
Ptiki
U ono vreme hrabro, danas nešto sasvim lagano…