Mislim da bismo lepše živeli kada bismo umeli da zamolimo. “Hvala” se podrazumeva.

Kako intervjuisati profesionalca koji svakodnevno radi intervjue sa svojim gostima?

• Dobar dan, da li bih mogao da zamolim za intervju za “Dedabor” blog?

• Da!

Lako i lepo kada ispred sebe imate sagovornika sa neverovatnim iskustvom.

Zoran Stanojević je dugogodišnji novinar, urednik na RTS-u.

Sa velikim uživanjem gledam kada radi priloge o obrazovanju, kada vodi i moderira predavanja na konferenciji “Nove Tehnologije u obrazovanju”, a posebno mi je zadovoljstvo jer sam i sam nekoliko puta bio u prilici da budem deo programa kojeg on vodi. I tu nastaje magija kojom sam prosto opčinjen: kada god sam zatražio reč, ne samo da mi je dao priliku ga govorim, već je svu svoju pažnju preneo na publiku. I to se tako jasno vidi, da je meni kao govorniku zadovoljstvo da nastavim sa izlaganjem.

Pride, svaki put se iznova pripremi, pa nove radionice uvek budu zanimljivije, drugačije, a pored publike, moram priznati da i mi učesnici uživamo u radu.

Mogu misliti kako priprema emisije koje idu uživo i sa gostima koji znaju da budu “nezgodni”, “teški”, nepredvidivi.

Uživajte u odgovorima Zorana Stanojevića @zozast, možda i vama ulepša kraj 2017. godine…

Zoran Stanojević, intervju

Molim Vas da se u nekoliko rečenica predstavite na samo svoj način, baš onako kako Vi vidite sebe?

Viši sam, izgledam mlađe i nisam toliko debeo. Ovo je upućeno onima koji me “znaju” s’ televizije i obično se iznenade kada me sretnu u prirodi. Takođe, nisam toliko ozbiljan. Kada se provučem kroz kameru imam utisak da to nisam onaj Ja kojeg vidim u ogledalu, uglavnom samo ujutru kada se brijem. Ne znam imam li bolji profil, za slikanje, niti me je to ikada zanimalo.

Da li ste svesni da svojim radom utičete na živote mnogih ljudi?

Jesam. Mnogi ljudi mi na to skreću pažnju kada me sretnu. To su uglavnom lepe reči, a ja se sa komplimentima teško nosim, uvek pomislim kako odatle možeš samo nizbrdo. Lakše je sa onima koji nerazumno kritikuju na društvenim mrežama. Nekako me te loše neistine manje pogađaju nego kovanje u zvezde, gde takođe ne pripadam.

Na koji način biste voleli da utičete na druge?

Voleo bih da svi bacaju đubre tamo gde mu je mesto. Ja sam to usvojio još u osnovnoj školi, nikada ne bacam izvan kante. Izuzetak je ako je nešto organsko. Koru od banane ili ogrizak od jabuke rado bacim ispod drveta ili u žbun. Ne volim plastične kese, mada mi ih redovno daju u prodavnici ako ne ponesem ceger. Mislim da sam jedan od retkih koji ga nosi, a da nije penzionerka. Da skratim. Nema uređenog društva bez ekološke svesti. Ko istrese pepeljaru kroz prozor ne treba da kuka u kakvom svetu živi. Sve bolje od te pepeljare za takvoga je premija.

Šta je za Vas “sve nesto lepo”?

Detinjstvo. Čije god, pa i moje. Čim odrasteš, oslobode te takve naivnosti. Shvatiš da lepo mora da bude balansirano sa nečim ružnim. Nažalost. Ali, dok si dete, veruješ da može da ti se dešava sve nešto lepo, sve ti je novo i divno, svima veruješ. Onda naučiš šta je varanje i šta je laganje. Kada hoću da mislim “sve nešto lepo” isključim svoje senzore za cinizam koje sam kao novinar prilično razvio. Sada je zima i gledao sam neku baš malu decu kako prave Sneška. Nije im bilo ni hladno, ni mokro i bila su srećna. Meni je sneg smetao jer sam odrastao i pametan.

Ako Vam pitanja nisu bila preteška, dopunite ovaj intevju onim što biste voleli da kažete svim mojim čitaocima:

Jednom sam u Engleskoj, u pabu, tražio pivo. “Mogu li da dobijem jedan Ginis,” viknuo sam momku iza šanka. On me je pogledao popreko i dobacio “…molim te”. Postideo sam se i rekao: “Mogu li da dobijem jedan Ginis, molim te”. Natočio mi je i namignuo. Onda sam razmišljao o tome kako mi retko nešto tražimo s tim “molim vas” i odlučio da pokušam da se kontrolišem i da to radim stalno. Desi mi se da u redu u pekari, ili već negde drugde, budem jedini koji se tako obraća. Ili da i ja zaboravim to da dodam, pa se opet malo stidim. Mislim da bismo lepše živeli kada bismo umeli da zamolimo. “Hvala” se podrazumeva.

VELIKO HVALA!