Teško da može.
Onomad na terenu, drugari i ja trčimo, imamo taktiku kako da pobedimo, ali avaj, ovi naši protivnici bolji od nas. Koliko mi trčimo sve mi se čini da oni vise, koliko lopta kod nas, vise kod njih.
Jedva izdržasmo prvo poluvreme da nam ne daju nijedan go.
Na poluvremenu trener zapenio, sav crven u licu, viče pa odzvanja u svlačionici. Mi ćutimo,slušamo.
Šta god da nam kaže, ne verujemo ni njemu ni sebi jedino onim našim protivnicima što nam uterali strah u kosti, pa nemamo pojma kako ćemo dalje.
Nijedna taktika nam nije dovoljna za pobedu. Da nas neko promeni i da u drugo poluvreme igraju igrači šampiona nebi dobili današnju utakmicu. Niko. Eto, takav je osečaj bio.
I dalje smo čutali. Ko zna šta su drugi u tom trenutku mislili ali teško da nisu primećivali da je u vazduhu lebdela ta neka loša i negativna energija.
Trener izašao, mi ostali, sedimo i čutimo.
A onda onaj poznati zvuk kada se otvara čep na staklenoj flaši. Mi svi pogled u tom pravcu, kad naš ekonom otvorio flašu piva i navrnuo ko da mu je zadnje.
Ej budale, ne moraš je tražiti, sama se javlja. Pa čoveče božiji, mi u strahu i panici a ti ladno otvorio pivo pa udri u sred ekonomata…
E deco moja, mnogo sam ja takvih utakmica izgurao. Da vam kaže vama vaš ekonom: ajte vi sada lagano i opustite se. Nemate šta da izgubite. Ovi vaši protivnici nisu ništa bolji od vas. Šta ste se uplašili pa vam se noge zavezale. Gledam vas kako trčite i ostavljate srce na terenu a potreban vam je samo taj jedan gol u njihovj mreži. Ja sam siguran da ćete vi danas pobediti. Rezultat nije bitan sve dok ste složni i dok izgarate kao jedan, kao pravi tim. Pustite vi mene i ne gledajte sta ja radim, nego ajte vi polako na teren i izgućvajte ove bakice…
Mogao je nama trener sto godina da priča, ekonom nas je podigao svojim ležernim stavom, svojom pričom i svojim gegovima držeci u ruci onu flašu piva koja je tako zamirisala da se i sada prisečam tog čarobnog mirisa.
Kako smo “izgužvali one bakice” u drugom poluvremenu, posebna je priča. Prosto smo nadmašili sve svoje mogučnosti, uspeli da ubacimo taj jedan pogodak, ali bitnije od svega, izgarali smo kao jedan i bili pravi pobednički tim koji je te godine uspeo da posle mnogo godina udje u viši rang.
Naš ekonom je i dalje ležerno vadio iz samo njemu znanih pregrada u ekonomati flaše sa pivom, a mi smo mu verovali mnogo vise nego trenerima koji su se menjali…
Ljubav, muzika i sve nešto lepo…
Dobra!
Teško je verovati onima koji ne veruju sami sebi. Naročito onima koji se ubiše od želje i dokazivanja. Jedan iskren osmeh je 100x ubedljiviji od gomile nazovi-stručnjaka.
A pivo? Nikad ne može da škodi…