Imao sam Ministra na vezi

Posao kao posao, jedan, drugi, treci sastanak, kao na pokretnoj traci smenjuju se ljudi…Telefoni zvone, javljam se, zapisujem, odgovaram, dogovaram…i sve tako redom.
U jednom trenu zvoni mi mobilni , vidim neki broj iz Beograda… Javljam se:
-Dobar dan, da li je to Deda?
-Ja sam, izvolite…
-Budite malo na vezi , zeli ministar da vas cuje!
-Izvinite, koji ministar? …ali u slusalicu je vec krenula ona bezvezna muzika iz automata od koje mi se uvek povraca dok cekam operatera ili vec nekoga…
Sedim, kroz misli mi u delicima stotih delova sekundi prolecu razne misli.. Pocinje stomak da mi radi i naravno zivci… Osecam kako mi se stolica podize pa nonsalantno spustam oslonac na ledja i pocinjem da se klatim kao klen, ali i to me brzo prodje, pa rukom blokiram rucicu koja ne dozvoljava pederaj ljuljanje…
Sada me vec uhvatila debela nervoza, sta to hoce licno ministar? od mene? Ko je taj ministar koji me trazi?
Cekam kao kad pozovete podrsku za adsl operatere pa vam se ne javljaju po nekoliko sati, takav mi osecaj, a proslo tek desetak sekundi…
Taman kad sam ocekivao da se javi ministar, opet isti zenski glas: Molim vas, budite jos malo na vezi, ministar ima jos jednu vezu, sad ce on!
-Samo trenutak, koji ministar me treba?
Ali ona dosadna glupava muzika od koje mi se povraca ponovo krenu sa paranjem mog uveta a mene udari jos veca nervoza.
U tom trenutku u kancelariju ulazi kolega i pocinje sa nekom pricom, masem mu rukom da imam vezu, on nastavlaja da melje, masem mu rukom i pokazujem mu da imam vezu, ona i dalje prica, masem mu rukom a onda odlazem mobilni i kazem: kolega, imam vezu, molim te sacekaj samo trenutak da zavrsim !
-Ovo je vaznije sto imam da ti kazem, aj posle razgovaraj!- kaze mi on..
-Ne mogu, imam ministra na vezi, cekam da se ukljuci u razgovor, moraces da sacekas…
On se okrece i izlazi, prica nesto a ja cujem njegove reci u odlasku gde i mene i ministra napusava samo tako…
To me cini jos nervoznijim. Ne znam o cemu cu pre da razmisljam: da li da ostanem koncentrisan na razgovor sa ministrom ili kako cu kolegi da objasnim da se svet ne okrece oko njega??? Malo mislim na ono prvo, a malo vise na ono drugo, a nervoza ide na 90, jos malo pa cu da prokljucam. Jxxo me ministar i kad je resio da me pozove. Sta ima mene bas da zove? I koji me to ministar toliko treba, bas mene bre?
Uh, kako me nervira ona muzika iz slusalice, nemate pojma. Pa nema odvratnijeg zvuka. Ne postoji nista sto moze toliko da me utera u bedak kao ta muzika koja treba da bude opustajuca. Medjutim, razna iskustva iz predhodnih cekanja uz glupavu muziku me navode da je jos vise mrzim. Mrzim, ali bas…
Jednom rukom izvlacim cigaretu iz paklice i razmisljam da li da je palim ili ne? Mozda ministar primeti da pusim dok razgovaram sa njim, pa mi bi neprijatno od same pomisli ( da ne uvredim coveka, mozda?) ??
Ipak je palim iskusnim pokretima duvanskog ovisnika , povlacim dugacak dim, zadrzavam u sebi i osecam kako mi se pomalo vrti u glavi. Uh, da li cu moci da razgovaram sa ministrom ovako upusen, povlacim jos jedan dim i skoro naglas kazem; Nek ide zivot bre, pa i on je covek?!
Ma sta se bre ja opterecujem svim mogucim sitnicama, zove me covek, razgovaracemo i to je to. Sta me bude pitao, odgovoricu mu ako znam, ako ne znam, mozda cu da se pravim malo lud, mozda uspem da budem uverljiv i to je to. Nema tu neke filozofije, zar ne? Sta ima da izmisljam toplu vodu sada? On meni -Dobar dan, ja njemu Dobar dan! On meni – ovde taj i taj, ja njemu-Deda kraj telefona, izvolite! On meni- kazite vi meni???…, ja njemu- evo da vam kazem….On meni jos koje pitanje, ja njemu jos koji odgovor i sta imam da se opterecujem sad svim tim, nema sta?
Vise nisam ni primecivao glupavu muziku s one strane, zaokupljen mislima kako cu da budem pristojan, kulturan… A da, ne smem nikako da budem vulgaran i da iznosim stavove, sta je lose, sta nije?…Nije to moj posao, moram da budem krajnje racionalan i samo da odgovaram na njegova pitanja, sta cu?
Gasim cigaretu na pola i uzimam hemisku olovku , ukljucujem, iskljucujem, pa ponovo i tako nekoliko puta. Ruka sama to radi, znam, zivci su to ! Bacam olovku, pa je ponovo uzimam, mozda treba nesto da zapisem, nema smisla da ministar gubi vreme dok je ja uzmem u ruku ponovo da bi pisao…Spremam rokovnik, otvaram novu stranu, necu sebi da dozvolim da zapisujem ministrove misli na delu gde sam vec nesto drugo pisao. Ej bre, kad mi se ministar obrati i kad budem zapisivao ima to da bude na cistom delu stranice, samo za ministra.
Sve je spremno, ponovo cujem muziku iz mobilnog, nervoza je manja, spreman sam kao zapeta puska. Samo nek se on javi!
Cekam, muzika je naravno odvratna. A onda mislim: pa sta ako me zove ministar? Ko je on da se ja ovoliko pripremam za razgovor sa njim? Pa,da li se on ovoliko priprema da bi razgovarao sa mnom? Ja imam ceo koncept u glavi, ne treba mi nikakva priprema. Mozda njemu treba pa se zato jos nije javio. Mozda ima i nekog suflera pored sebe, mozda mu zapisuju i dodaju papirice da bi mogao da se pripremi za razgovor sa mnom? Pocinjem da se smejem , onako u sebi, a delom lica mi se misici opustaju i usta iz faze zategnutosti prelaze lagano u malo otvorene i tik sa strane koji lici na osmeh. Opustam se jos malo a onda cujem sebe da se lagano osmehujem, he he he he…Ma cujem sebe, pa mi milo, samo tako. Ej, mene zove ministar a ja skroz opusten, nasmejan, onako kulerski, he, he…Ma opusteno.
I taman kad sam se skroz opustio i kad sam mislio da ce se veza sa ministrom spojiti , kada cu cuti napokon njegov glas, meni se istrosila baterija na mobilnom telefonu, utihnula je ona glupava muzika, nista se vise nije culo iz aparata.
Ostao mi je osmeh na licu, he, he, he, eh…