( priča u nastavcima, ovo je treći…) III
(predhodni deo priče, klikni na bilo koju reč iz rečenice)
Otvoreni prelom duše – Komparacija
Učiš, odvajaš, ne spavaš, putuješ, nemaš za osnovno, a onda stigneš do cilja, završiš fakultet, postaneš profesor I što je još bolje, dobiješ posao. Jest’ Bogu iza nogu, ali je posao u struci zbog kojeg sam se mučio, jer sam to želeo. Da budem profesor i da radim sa decom.
Ali nisam želeo da ne primam platu, da me gledaju kao debila jer neko pre mene nije ništa radio, pa sada ja nešto izvodim i izmišljam. Nisam želeo da me bilo ko ponižava. Mislio sam da se poštovanje podrazumeva.
Zamišljao sam sebe kao nekog koga učenici uvažavaju, kome se uredno javljaju sa “Dobar dan” ruku izvadjenih iz džepova, sa pogledom u oči. Zaista sam verovao da sam nekome uzor, kao što je meni bio nastavnik Miša, legenda… Nisam ni sanjao da će protrčavati pored mene I dobacivati uvrede. Nisam očekivao da mi šutiraju auto kada sam dolazio njime. Šta im je moj auto skrivio? Zašto nisu došli mene da šutiraju? I sve to samo zato sto sam tražio da budu uredni na času i zato što sam svoju viziju želeo da prenesem njima, pun optimizma, sa krilima albatrosa?!
Ma dajte, kome još treba obrazovanje? Bitno je da se prošvercuju cigarete i benzin iz Crne Gore, da se uzme razlika i da se posle kurči po kafanama, sa lovom koju za par godina mog profesorovanja ne bih uspeo da zaradim, taman da ne trošim ni dinara dnevno…
Država mi nije pomogla, naprotiv, samo mi je odmagala svakodnevnom inflacijom. Nisam imao velikog izbora da zaradim pošten novac, sem da rmbačim na najtežim fizičkim poslovima. Ne treba ti mozak, samo snaga. Kopanje, selidbe, berbe, transport od tačke A do tačke B, a kad mi zadrhti ruka tovarim duplo na moja mala ledja. I tako godinama. Pored posla, knjiga, učenje, učenje, vežbe.
Sreća, sreća, radost. Finito, kraj, ende. Ej, ljudi, kako sam tresnuo na zemlju! Glavačke. Pa pička mi materina, što uludo potroših dragoceno vreme?
Dugo sam se pitao. Moji drugari su svake druge noći odlazili na put i vraćali se puni robe koju su za jedan dan prodavali i uvećavali svoj budžet. Svakog dana im je bilo sve lakše jer se kapital uvećavao, svaka tura bolja od prethodne.
Ja završio faks, a oni već obezbedili zemljišta i lokale… Ja svoje vreme i energiju pretvorio u kapital zvani diploma, a oni svoje u lokale, zemljišta, veze, imovinu, šteke ispod jastuka, pragova i u felnama u garaži.
Ja, ponosan na sebe, imam prefix “prof.” a oni ponosni na sebe-imaju prodju na svim graničnim prelazima. Ja izgradjen metodski, oni organizaciono. Ja radim stanice bez gubitka vremena, oni idu jedan iza drugog i javljaju mobilnim telefonima.
Mene nema pas zašta da ujede, oni krkaju u kafanama i donose kući odreske od 100 kilograma.
Nagomilali mi se dugovi za stan, struju, telefon, obdanište, a moji drugari daju lovu uz popriličnu kamatu. Ima se, može se.
( Otvoreni prelom duše – nastavak “Biznis devla”->) IV
Deda, a ovo sve lepo posle da skupis i unovcis u vidu neke knjige ili filma…
I u taj film obavezno da metnes sliku odreska od 100 kila!! 😯
Ne mogu da docekam da vidim, dal’ je od mamuta, dal’ od kita iz Rgotsko(g):?:
I glumci da budu veci malo, da im ne ispadne dok ga nose kuci.
I tiganj za njega da slikas! Ili i to ide u kesu, od plastnika pravljenu 😉
strašno šta je ova glupa država uradila od svog naroda…
ili, bolje – šta smo mi uradili sami od sebe.
‘ocu i ja da vidim taj odrezak od sto kila! 🙂 Drnch me je zabavio komentarom …lol
Deda naslov za film “Kako sam preziveo devedesete”. Nadam se da ce bar kraj ovog romana u serijama biti sa happy endom. 🙂
Bole ovakva secanja…setih se slicnih situacija..eh Deda…
U dahu sam pročitala sva tri dela i sad hoću još. 🙂
Pitam se jesam li uopšte i živela u to vreme? Sve mi je nekako izmešano kao kroz maglu, neki san. Kao da se to vreme vratilo, kao da nije nikada ni prošlo, samo što me sada mnogo više pogađa, jer sam tada bila nečije dete, a sada imam svoju decu.
Studiranje pamtim kao izuzetno zabavan deo života. Nikada nam ništa nije falilo i ako u stvari jedva da smo imali za osnovno, s tim što sam ja ’94. tek počela da studiram, ali zato srednja škola. Uh…Ne znam.
Otvoreni prelom duše, kako to uopšte zaraste? Da li se ikada stvarno sanira takva “povreda”? Samo je čovek strpa u sebe, previje je nekim lepim događajima, “Ljubav, muzika i sve nesto lepo…” i živi dalje. Šta nam drugo preostaje?
jebene devedesete… imao sam srecu ili nesrecu to vec ne znam….bio sam klinac i srednjoskolac..ziveo sam od caletovih tezgi (svadbe,ispracaji) i nisam toliko drasticno sagledavao situaciju….
Tasia
Možda je dovoljno što je kod mene na blogu povezano linkovima? Nemam pojma…
Drnch
Pošalji mi tvoju sliku,lol 😛
Pa čoveče, kad su oči gladne i stomak prazna, i kilogram je ko 100… 😀
SandraZmua
Mi od sebe samih tražimo, ili jednostavno živimo u uverenju da smo normalni! A naša država nije normalna, definitivno!
Maja Gemaja
I mene je zabavio komentarom, ali me je stvarnost naterala da tako napišem. U ostalom, pogledaj jedan od tvojih predhodnih komentara. Nema prevelike razlike, osim što se sada oboje kiselo smejemo, zar ne? 😛
Dezareo
Još nisam stigao do kraja ove priče…Obzirom da je pišem iz neke druge perspektive,možda je kraj ipak srećan? 🙁
Zelena
Možda nas ovakava sečanja napuste posle pisanja? AKo se to desi, nikada više se neču vratiti na ovu priču…
Charolija
Na neka od tvojih pitanja pišem i pokušavam da dam sebe odgovore…
Marko
Idi ljubi ćaleta i budi srečan ako si uspeo da prodješ bez trauma. I ništa ne pitaj tatu, ništa…
Sve vreme razmišljam: zašto ovo pišeš? Svi pokušavamo da zakopamo te scene: muljanje sa čekovima, “kršten” benzin na flaše, najgora krža od cigareta plaćena suvim markama, buvljaci na trotoaru, hrpe bezvrednih novčanica koje panično žuriš da kod dilera pretvoriš u desetak maraka. Dvz-Dvz-Dvz… Maskirne jakne i džipovi…
Misliš da smo zaboravili?
Ili slutiš da ćemo se uskoro podsetiti?
Pingback: Otvoreni prelom duše IV | D E D A B O R
Nije to ništa Deda. Veruj mi. Ja sam u gimnaziji bio u razredu od 39 učenika od kojih je 35 imalo privatne firme(roditeli su im imali privatne firme koje su ih čekale). I to sve veselih devedesetih… A zaraditi poštenim radom pa zbog toga ne treba da psuješ sebe, treba da budeš ponosan što si preživeo devedesete sa profesorskom platom i još ponekim poslom sa strane.
@ drnch Taj odrezak je od nekog kapitalnog primerka slona. :)))
Pingback: Tweets that mention Otvoreni prelom duše III | D E D A B O R -- Topsy.com
Miodrag Ristić
Ne slutim ništa, totalno sam prazan, na žalost moju. Retko mi se dešava da sam prazan, ali je tako u ovom trenutku.
Zašto pišem? I samom sebi postavljam danima to pitanje…Možda da se ipsraznim? Nemam pojma! 🙁
Soulstormer
Iskreno i jesam ponosan. Samo što mi je slaba vajda od ponosa s jedne strane i izuztno milo s druge. Na kantaru prevaga ova druga ponosna strana, veruj mi…
I believe! Verujem. 🙂