Razgovor dva prijatelja

Skoro sam sedeo sa jednim prijateljem i razgovarao sa njim, u stvari vise je on pricao a ja slusao. Nekako sam mu posluzio kao ispovedaonica. I evo sta mi prica covek. Kaze:

Eto, radim vec dugo vremena na odgovornoj funkciji i pored profesionalnog odnosa koji imam prema poslu i obavezama, dajem od sebe 300% angazovanja, i opet dzabe.

Nesto nije u redu sa ovim sistemom. U stvari, sistem i ne postoji. Toliko toga sam uradio a pored svega, uvek se neko nadje da sve to unakazi u smislu da je sve lose ! Ne mogu da shavim te ljude?!

Jednostavno, vise nista ne funkcionise po nekim kriterijumima gde se obarazovanost, strucnost i kvalitet ceni i stimulise. Doslo je neko cudno vreme gde najglasniji izlaze u prvi plan, ne bitno da li imaju bilo kakve kvalitete? U glavnom , u zadnje vreme, bitno je da imas nekoga, da li politicki ili rodbinski, komsijski ili kako god, tek da imas nekoga ko ce da te ,,gurne,,…

Sve posle toga je prica za sebe, gde odgovornost ne postoji, gde je nebitno da li radis ili ne, gde je nebitno kako radis i da li ces sve unistiti oko sebe?!

Nebitno je i da li te neko i na koji nacin proziva, da li argumentovano ili bez argumentacije. Danas svako ima pravo da prica sta god mu volja, bez ikakvih posledica po sebe, ne razmisljajuci da moze nekome tamo da zagorca ono malo zivota …

A pored praznih prica, ima i praznih pucnjeva od kojih svaki zavrsi na neko osetljivo mesto, a onda boli, boli, i nikako covek da se oporavi i krene dalje.

Medjutim, covek je postao nevazna sitnica u ovom drustvu. Covek, manje ili vise, ne bitno, totalno. Koga je jos briga za druge? Zasto bi se bilo ko osvrtao na  odgovornost i obavezama prema drugima?

Trazeci pravi put, mozda je najbolje da se priklonis vecini? ALi kako to uraditi ako si profesionalac i ako se to kosi sa etikom i principima zbog kojih te odredjeni krug ljudi koje zastupas , bodri i gleda u tebe kao coveka kome mogu da veruju, naravno do trenutka dok si tu. Sutra kada vise ne budes bio tu, i ti isti se priklanjaju sledecem po automatizmu… Opet nema logike, ali je tako, i to se ponavlja. Ne mogu to da shvatim, ostacu izgleda glup, i nista vise…

I tako bi on pricao i pricao, da ga ja nisam prekinuo i rekao mu: slusaj prijatelju: mislim da znam o cemu mi pricas, samo sto sam ja jos vise glup da bi shvatio sustinu, pa zato sve to kompenziram nekim lepsim i vedrijim temama.Izgleda malo cudno, ali i ja imam iste takve probleme, pa kao sto ti meni sada pricas, tako i ja odem tamo negde kod tih istih ljudi pa im sve to saspem u lice, a oni pobesne, udari ih sujeta u mozak pa posle udare na mene kako znaju i umeju.

E moj prijatelju, zbog svega toga i zbog jos mnogo drugih stvari o kojima ne pricam, ja sam od dobrog coveka postao dzukela kojoj nema ravni ! – rece mi on i okrenu na neke vedrije stvari…