Otvoreni prelom duše

Reading Time: 3 minutes

( priča u nastavcima, ovo je prvi…) I

Otvoreni prelom duše

Odelo, kravata, kišni mantil za to vreme najmoderniji, ispod čekića, što se kaže, pa još markiran. Kožna torba za koju je dato malo bogatstvo, ali prava, funkiconalna, lepa, poklon moje ženice.

epovi prazni, suvi ko barut. Stomak prazan, duša prazna. Boli…

Svakog jutra prepečem stari hleb, spakujem u glupavu kesu i naguram u jednu od pregrada prelepe kožne torbe. U drugu pregradu se naguraju papiri, fascikla, rokovnik sa kožnim koricama, pribor sa hemijskom i naliv perom, običnom patenticom i još nekim sitnicama…

Profa kreće na posao, pravac na autobusko stajalište pa onda 20-tak kilometara do škole. Autobus redovno kasni, a dešavalo se da ga i ne bude, baš kao ni informacija od dežurnog dispečera sa glavne autobuske stanice. Jednostavno , čovek ne zna i kaže da čekamo.

A čekao sam na teškoj zimi, na vetrometini gde ni kožne gaće ne pomažu. Koliko god bio umotan, vetar je probijao i lomio mi koske. Mojih 60 kilograma nije bilo dovoljno da u pojedim momentima zadrže telo na jednom mestu i pored “ukosog položaja.” Vetar je bio toliko jak, da mi ni cigle u džepovima ne bi pomogle.

Tih šezdes kilograma su posledica studiranja sa jednim obrokom dnevno. Obično oko pet popodne, kum i ja odemo do jedne radnje gde nam prodavac spakuje salamu podrigušu, onako po 100 grama u četvrt hleba, a odmah zatim čaša ledene vode od koje su nam trnuli zubi i zbog koje smo stalno bili promukli. U trenucima kada smo mogli da se “otvorimo,” kupovali smo 100 grama suvog vrata i delili. To je bila poslastica

Posledica nemaštine je i navika da se motaju cigarete. E u njima sam uživao, a jedan stariji čovek, pastir iz jednog sela sa Brezovice, naučio me da namotam taman toliko duvana da zadovoljim potrebe, a da mi ne ostaje za  bacanje. Greota od Boga, kaže starac.

U jednoj pregradi torbe, spakovan je bio duvan, papir, šibica kao rezerva, a u džepu pantalona Ronson upaljač, poklon od mame za diplomski. Isti je bio više neupotrebljiv nego što je radio, a koristio sam ga samo kada sam bio u društvu, pa uz duvankesu da ga stavim na sto, da se vidi. Ej, oko moje…

I tako sam svakog jutra čekao na autobuskoj stanici, dok mi jednog trenutka nije palo na pamet da mogu i pešice da idem, jer mi onda neće biti hladno, neću gubiti časove i održavaću kondiciju. Uostalom, šta je 20 km za mene, spremnog da osvojim najviše vrhove sveta. Ustanem ujutro u 4 h i krenem. Jednostavno hodam, Mrak, sneg škripi pod nogama. Posle par kilometara, počinje da mi biva vruće, prvo razvezujem šal kojim sam obmotavao glavu, podižem kapu iznad čela. Kasnije otkopčavam kaput, pa onda džemper i tako do pola puta. Od druge polovine, osećaj je toliko debilan da je to neverovatno. Hodaš, sneg škripi, pada, a ja razdrljen kao četnik u elementu. Nigde nikoga oko mene, put je seoski,  neočišćen.

Prvi krčim prtinu i tako svakog jutra. Znojim se umesto da se smrzavam, osećam kako mi je podkošulja mokra, sav isparavam kad se zaustavim. Rukavice mi nisu potrebne, motam malu cigaretu ko od šale i sa uživanjem je palim. Pluća to ne mogu da izdrže, kašljem, ali je osećaj fenomenalan. Zadovoljavam svoju potrebu u tom trenutku i grabim dalje.  Stižem u školu, ne kasnim nikada. Pred samim ulazom se skockam, ko od kuće kad sam pošao. Da lepo izgledam, da me ne gledaju onako razdrljenog. Dok kuvam kaficu, polako se hladim i počinje neka jeza da me hvata. Narednih sat vremena mi je bilo najgore. Održavanje prvog časa mi je najteže padalo. Doduše, fizički, a vadjenje kese sa prepečenim hlebom pred svim kolegama, onako psihički.

( Otvoreni prelom duše – nastavak priče->) II

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

28 Comments:

  1. Ti li si pis’o ovo Deda?!
    Svaka reč, a kamoli rečenica, stil, motiv ili tema, ti je zlatna!!
    Jedva čekam da pročitam ostatak!

  2. maja gemaljevic

    eee kume moj…
    a sto bre prepecen lebac? 🙂
    U svakom slucaju,cekamo sledece pisanije…

  3. DejoGenije
    Ja piso. Sledeći nastavci još teža patetika. Piso i plako bre 😛

    Maja Gemaljević
    Kumo moja, Sanja da ti prića…nismo imali , tako bilo. A od prepečenog hleba me manje boleo želudac…Strava sister!!! 🙁

  4. maja gemaljevic

    znam…secam se…ni Deki i ja nismo imali…U kuci jedno jaje,a nas dvoje,pa ja izmutim to jedno jaje,dodam malo vode i brasna,pa napravim kajganu…Dejanu dve trecine,k’o velim veliki covek,treba mu,a meni jedna trecina…gozba…A bilo je i dana kada ni to jedno jaje nismo imali,nego idemo u menzu na rucak,a za rucak kiseli krastavcici(komad,dva),parce leba i nista vise…eh,studentski dani…devedesete…

  5. Ha, ha, i ti padaš na trendove!

    Ne prolazi više šala i komika pa hvataš na patetiku 🙂

    Kratko ti ovo nešto, taman se čovek zagreje a ti ga ohladiš sa “nastaviće se” 🙂

  6. Eh, kad se samo setim!
    Posle mi i pile iz dzabe-kesU bilo lepo! 😆

    Nego, nisam bas siguran dal’ nam ovo bese proslost, il’ je sadasnjost, il’ tek sto nije? 😯

  7. Ej ljudi, čekajte sa komentarima, ovo je kao neki uvod u , kako sam naglasio, patetičnu priču. Tek se zahuktavamo, štedite komentare,lol.

    Maja Gemaljević
    Dok ne osetimo na sopstvenoj koži, nijedna nam priča neće biti verodostojna..

    Pedja Supurović
    Ma jok, nego me uhvatilo nešto u skladu sa ovim vremenom, pa reko ajd i ja malo da patetišem,lol…
    Ima desetak nastavaka, budi strpljiv, svakoga dana u 09:22 novi nastavak izjutra,lol.

    Drnch
    Sad si me bacio u novo razmisljanje! Stvarno, jel sam došo, il’ sam pošo?

  8. Zakasnila sam, upisi mi neopravdani ili ce mama sutra da dodje da opravda? 🙂
    DedO, patetika d`umres, tuga pregolema, sa dusom i lepo napisano, sedi 5! 🙂
    Cekam nastavke, pisi mi odmah neopravdane, nema sanse da stignem u 09-22 😀

  9. I meni bre Deko ovo više liči na sadašnjost,.
    S’ velikim nestrpljenjem čekam nastavak.

  10. Ne znam, meni ovo nije patetično, surovi realizam..Moram da priznam, veoma mi se dopada početak priče, iako je tužan..a opet, ima nešto u tom osjećaju kad čovjek odluči da se u brk nasmije svim tim nedaćama, i krene u zimsko četiri ujutro dvadeset km da prepješači. “Čovjek, kako to gordo zvuči”, ili tako nekako..

  11. Deda, Deda…
    Ja sam dvaput u životu bila BAŠ gladna – prvi put kad sam se porodila… nije lepa priča.

    Hvala vam na ovome, bilo – ne ponovilo se, ali možda smo zato ispali ovakvi kakvi jesmo.

  12. Auh, pravo u srce ciljas, a tek si poceo. Mozda ja i nemam zeludac za ovo. Taman sam zasuzila, kad ono kraj… :/

    Bila sam jako mala tih devedesetih, ali se secam jednog trenutka u skoli, sve deca dilera i svercera, a ja dete vojnog lica, svi jednu neke sendvice i nesto tako, mnogo ukusno, a ja u torbi parce jucerasnjeg hleba, i pola virsle u njemu. Suvo, jedva da se zvace. Znam da sam se uvek krila negde sa strane kada bih jela. I pila vodu sa cesme iz ucionice dok su drugi imali sokice, a voda, samo sto nije u cvrstom stanju. Uzas. Taj osecaj srama nikada necu zaboraviti. Da ne pricam o odeci. Pantalonice koje su ostale od sedam godina starje sestre, ne jednom mestu krpljene, i kratke. Ali nisam se bunila. Nisam znala za bolje, pa mi je i to sto sam imala uvek bilo super. Da ne pricam o igrackama.

    Malo sam se zanela, ali ti si kriv, vratio si me u ta vremena… :/

    U svakom slucaju, zeljno iscekujem nastavak price…

  13. Zelena
    Nema neopravdanih i izostanaka. Jednostavno, drago mi je da imaš interesovanja i da ćeš ispratiti ovu priču. Opušteno pa kad stigneš. Tako i ja radim…

    Verkić
    Mislim ipak da je sada malo lakše, ali nije i belo… 🙁

    Milko
    A meni palo na pamet da će mi biti lepše i lakše ako se oslobodim, ili podelim svoje misli sa celim svetom.
    Nemam pojma? A onda mi sledeća misao kako vučem debele komplekse zbog nekih ranijih dešavanja? Ko zna? Čak razmišljam koliko daleko mogu da idem sa mazohizmom u nekim srpskim varijantama, tipa: “Ostajte ovde…..”
    Iako sam u narednim postovima obratio pažnju i na taj deo, sigurno je da ču opširnije uzeti tu temu…Ukoliko ne odlutam,lol 😛

    Zubarica
    Bilo ne ponovilo se. Ima deo u priči koji se zove: Imao pa nemao…

    Devojka koja čeka
    AKo nemaš zeludac, ne bih ti preporučio da čekaš naredne nastavke… Ima jedan od kojeg se i meni sloša…I cepa mi srce samo tako 🙁

    Mozda i nije loša ideja da se neke stvari podele sa čitavim svetom, kroz priču. A baš sam se dvoumio da li da je objavim ili ne? Sada sam siguran da sam izabrao pametan potez objavom. Ostaje mi samo da mozda cenzurišem neke delove da ne bih preterao…HVALA SVIMA !!!

  14. Ne treba cenzurisati, prica ako se prica treba biti ispricana do kraja! I verujem da cu ispratiti svaki nastvaka, imala zeludac ili ne. Jer jednom kad se navuces na pricu, nema kraja, dok je ne procitas. Ali isto tako je i sa pisanjem, kad jednom krenes, nema stajanja. Pisi, bice ti lakse dusi.

    Ja nemam, da izvinete svi, muda da pisem o takvim stvarima, imam osecaj da ako ih ispricam ili napisem, postaju stvarne, a ovako zakljucane negde duboko, i dalje su samo moje, i ako ih niko ne zna mozda se nisu ni desile. Jednom kad ih ispricas one postaju realne i bole mnogo vise, ali mislim da te rane brze prolaze…

    Ajd’, pa stisnimo zube i cekajmo sta ce biti dalje.

  15. odlicna prica…ja imam moje prijatelje nastavnike iz majdanpeka koji nerado govore o ovakvim slicnim dogodovshtinama….putuju po30-ak KM iz -mpek-a do sela vlaole….i najbolje su price iz autobusa!! ( :

  16. Devojka koja čeka
    Ajd onda, strpljenje i gutaj kao što gutam i ja…Idemo do kraja!

    Marko
    Poznajem veliki broj kolega iz M-peka, Vlaola ( bio pre dve nedelje tamo u školi), i Rudne Glave ..Iz cele okoline znam sve koji putuju svakodnevno.
    Do pre godinu dana radila je koleginica koja je svakoga dana putovala 120 km i to sve planina, pa pešice..Ludilo koje je trajalo 6 godina u njenom slucaju. Sada je put skratila na desetak km i umire od sreče…
    Priča ima raznih, ova moja ide u nekom drugom smeru. Ostani do kraja… 😛

  17. Uh autobusi …. nije bilo 20 ali jeste 5-6 km sa torbom na ledjima vecom od mene ….

    cekamo nastavak …. 🙂

  18. Ja sam ovaj tekst prokomentarisao 100% a mog komentara nema nigde… Ne mogu da verujem. U svakom slučaju divan tekst o ono malo duše koja strada prva jer je kao još neke neprocenjivo vredne stvari užasno krhka i lomljiva… A to sa studiranjem uz jedan obrok dnevno. Znam neke za koje je i to bilo luksuz. Koji su se po par dana za redom hranili tako što prođu pored pekare i udahnu duboko. Ali to nas negde oplemeni, naučimo da cenimo ono što imamo…
    Čekamo nastavak Deda… 🙂

  19. Tasia
    Svako od nas ima neku priču, a sve su slićne ili liče…

    Soulstormer
    Još mi se nije desilo da nekome pojedem komentar. Ili ode u spem, pa ga vadim, ili je greška do tebe? Nemam pojma, ali znam da nisam imao takvih slučajeva.
    Izvinjavam ti se jer sam siguran da si uložio vreme i trud.
    Hvala ti i za komentar i za posvečeno vreme! 😛

  20. Ja sam se uzelela ovakvih tvojih tekstova… ma ni trepnula nisam.. ma ko na filmu 😀
    idem da citam dalje 😀

  21. Pingback: Otvoreni prelom duše II | D E D A B O R

  22. @Deda MA sve je u redu. Nego znam da sam pročitao tekst po objavljivanju i da je moj komentar bio prvi ili drugi hronološki. Vidim stigao i treći nastavak. Odoh da čitam, pa da radim. 🙂

  23. E nisam baš zakasnila…volim da pročitam dva, tri dela odjednom, jok da čekam ko drugi. Idem sad na drugi deo. 😉

  24. Auh… evo idem da čitam dalje a već mi čvor u stomaku…

  25. Pingback: Samo kvalitetan sadržaj privlači pažnju javnosti uvek i iznova | D E D A B O R

  26. Pingback: Kako sam postala preduzetnik… | zubarica

  27. Pingback: Profesionalna orjentacija: Od prodavca na buvljaku do visokog funkcionera | D E D A B O R

  28. Pingback: Prosveto, ‘lebu moj - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *