НИКОЛИНА СИБИРСКА ПРИЧА

Reading Time: 3 minutes

1

Никола Лепоjевић (капитен Кошаркашког клуба “Универзитет Jугра”, Сургут, Русиjа)

 Тачно пре седам година дошао сам у Сибир. Када je авион додирнуо писту аеродрома у Сургуту, осетио сам: “Коначно стигох кући!”

Температура од минус 15 била jе за мене прави шок. Данас ми то изгледа смешно.

После пар дана проведених на градилишту, неко од колега предложио je да одемо на кошаркашку утакмицу.

“Играjу наши! Чак jе и тренер наш!”

Нови шок. Овог пута – позитиван.

“Па зар и овде има наших?” – помислио сам.

И заиста, у препуноj дворани кошаркашког клуба “Универзитет Jугра” (популарноj ”Спарти”), дочекале су нас врхунске чилд-лидерсице (у топ-форми!), а на паркету: тамнопути амерички плеj-меjкер, неколико Руса и – НАШИ!

На клупи – Жељко Лукајић, наш реномирани тренер. Под кошем, на позициjи ”тешког центра” – Славко Стефановић, некадашньи играч немачке “Албе”. На позициjи крила-шутера: Никола Лепоjевић, бивши играч краљевачке “Слоге”, београдске “Црвене звезде” и грчке “Ларисе”.

Жељко Лукајић jе непрестано скакао поред аут-линиjе, обасипаjући сочним псовкама (наравно, на српском jезику!) све редом. Непрестано jе гестикулирао, протествовао код судиjа и свим могућим силама мотивисао своjу екипу.

Славко Стефановић се отежано кретао: имао jе проблема са коленом, али се jуначки држао. Као странац, морао jе по сваку цену да оправда очекивања и уложени новац од стране главног спонзора “Газпрома”. То jе она друга страна медаље, коjу многи не виде. Али, “посао jе такав, ни jа га не волим”, рекао би Били Питон. Чак jе и легендарни Аргентинац, фудбалер Диjего Армандо Марадона, примао инекциjе директно у колено, уочи утакмице, jер jе стадион “Наполиjа” био распродат годину дана унапред, а људи су долазили да гледаjу баш њега.

Момак коjи jе своjом игром одмах привукао моjу пажњу, био jе Никола Лепоjевић. Већ после неколико његових акциjа у одбрани и нападу, знао сам: ”Оваj момак игра главом. Он размишља док игра и зато ће дуго траjати на овим просторима. Онолико дуго, колико он то пожели”.

Одмах се видела jака школа кошарке у сваком његовом покрету. Дисциплина у игри и рационално трошење снаге. Ниjе био “прва виолина” екипе у том тренутку, али jе максимално користио сваки минут када би га тренер “бацио у ватру” и послао на паркет.

Победили смо. После утакмице чекали смо “наше”, да се упознамо. Иако су били звезде вечери, Никола и Славко су били срдачни, отворени, приступачни. Позвали су ме да одемо негде у ресторан, да прославимо победу, али сам се учтиво захвалио и одбио, уз образложење да рано изjутра морам бити на послу, на градилишту. Пар година касниjе, када jе наше познанство прерасло у искрено приjатељство, Никола ми jе признао да сам га те вечери мало увредио, jер jе баш желео да упозна ”мистериозног незнанца” у браон Меклауд-jакни и сомотском шеширу исте боjе. Али, опростио jе и разумео. Jер, ипак сам и jа некакав професионалац, зар не?

2 (1)

Приjатељско испиње кафе, у часовима одмора и опуштања: Драган Соколов и Никола Лепоjевић (“Traveler’s Coffee”, Сургут,  Русиjа)

Основне карактеристике Николине игре (током протеклих седам година његове играчке кариjере у Русиjи, онолико колико га пратим и колико се познаjемо), рекао бих да су следеће: чврста, одговорна игра у одбрани и сигурни шутеви са дистанце и полудистанце. Када би га неко “наљутио”, знао jе да брутално закуца лопту у мрежицу и тако покаже свима да jе ипак он таj коjи долази из земље кошарке, земље светских и олимпиjских шампиона.

“Ниjе то мачиjи кашаљ. Поштуjем jа вас, али морате и ви да поштуjете мене!” – говорио би стасити Краљевчанин сваким своjим потезом, сваком своjом акциjом, сваким своjим кошем.

Jа бих га понекад добронамерно критиковао после утакмице:

“Па добро, зашто ти то треба? Да куцаш преко центра? Извуци се, брате, са стране и пуни са дистанце! Са своjе крилне позициjе, господски, онако како ти умеш! Не завлачи се под кош, ризикуjеш да попиjеш блокаду. А оно када си у пуном трку искоса кренуо да закуцаш, преко два центра и jедним играчем на леђима? Умр’о сам на трибинама од страха, веруj ми!!”

3 (1)

“Добро jе, директоре, све знам…” – смеjао се оваj добри момак, али знао jе да сам оправдано забринут. “Тешко jе на паркету. Мораш брзо да донесеш одлуку, у делићу секунде. Стално сам под притиском, удараjу ме непрестано по рукама, по телу. Знаjу да сам наjбольи стрелац лиге, па ме онда млате где стигну. Немаjу милости. Е, зато онда када ми се наместе, када се бар делимично отвори пролаз ка кошу – кренем и идем да им наплатим за све!”

4 (1)

Гутао бих “кнедлу” у себи, мислећи: ”Ех, да само знаш како сам скочио на трибинама када си закуцао!! Србиjа, бре!!!”. Нисам смео то да му говорим, морао сам као стариjи да га смируjем. Да не направи неки сувишан потез, да се не повреди. Не даj Боже…

Ипак, морам да признам, за ових седам година доста се променио. Постао jе одговорниjи, смирениjи, зрелиjи. Пуно су утицале и промене у његовом приватном животу. Постао jе супруг, отац. Прелепе су то промене, али и одговорност jе двоструко, па и троструко већа. Схватио jе то потпуно.

5 (1)

Породица Лепоjевић на окупу: Никола, Александар и Александра (Ресторан “Вершина”, Сургут,  Русиjа)

Сада jе капитен тима. Не размишља само о своjоj игри и cвоjоj ефикасности. По потреби, ако негде “зашкрипи”, може да одигра плеj-меjкера. Потпуно jе посвећен и подређен екипи. Игра за тим, разиграва екипу, а поред тога успева да буде наjбољи стрелац лиге. И то неколико пута заредом…

Недавно jе на домаћем терену направио прави подвиг. Играо се дерби кола, трећи и четврти на табели боре се за бољу позициjу уочи плеj-оффа. Закаснио сам на утакмицу због посла. Долазим на почетак другог полувремена и видим – нема га на терену, а наши губе. Питам jедну девоjку у публици шта се дешава, где jе Лепоjевић? “Повредио раме, на самом почетку утакмице…” – одговара ми забринуто прелепа Рускиња, а jа већ у спринту трчим ка свлачионици. “Где jе Лепоjевић? Jа сам његов менаџер…” – лажем обезбеђење, не би ли ме пропустили у зону забрањену за публику. Jурим као суманут дугачким ходницима, тражећи Николу. Коначно га налазим у свлачионици – фластери на левом рамену, болна гримаса на лицу…

”Оооо, где си, директоре моj?” – заjебава ме у свом стилу кршни Краљевчанин…

”Шта се, бре, десило? Како си, jел’ си добро? Jел’ те много боли?” – питам унезверено, наизглед смиреним гласом, док испод површине кључам попут геjзира…

“Боли, али трпим…” – намигуjе ми, али видим да му ниjе до шале – ”Ударио ме лактом онаj њихов центар…сачекао ме на улазу, па онако одозго, намерно…примио сам две инекциjе, директно у раме… и jедну у дебело месо…сада ми jе боље, али не могу баш наjбоље да померам руку. Пошаљи Александри поруку да сам добро, да не брине…и нека каже мом брату Борку, и моjима у Краљеву, да jе све под контролом…идем jа сад…”

“Где бре идеш?” – гледам га и не могу да веруjем…

”На паркет, добри моj директоре, нећу ваљда у кафану? Е, идемо после утакмице код Владе, у српски ресторан, ако победимо…чекаj ме обавезно, немоj да одеш…” – опет ми намигуjе и излази из свлачионице…

“Немоj да ризикуjеш. Ако те много боли, не улази у игру!”  – причам као у бунилу и пратим га до самог улаза на терен. Публика аплаудира и бурно поздравља његов повратак на паркет. Саиграчи га гледаjу у неверици, али види се да им jе драго: капитен се враћа у игру! Противник jе снажан, а резултат се управо “ломи”. У њиховим очима видим онаj чувени “поглед тигра” – од тог тренутка, Никола Лепоjевић jе њихов домаћи “Роки Балбоа”!!

6

Никола Лепоjевић, Драган Соколов и Енди Огиде: славимо вицешампионску титулу у тек завршеном шампионату 2013/2014 (Спортски центар “Спарта”, Сургут,  Русиjа)

“Добро jе, биће све у реду…” – убрзано размишљам, док гледам добро познати дрес са броjем 5 на Николиним леђима – “Имамо шансе…”

Трчим на трибине и шаљем поруку Александри:

“Никола примио три инекциjе, али изгледа добро. Не брините.”

Она ми одмах узвраћа:

“Хвала ти, Драганче, прави си друг! Веруj ми – полудела сам од бриге!”

Веруjем ти, драга Александра – и jа сам се буквално “унередио” када сам видео да га нема на паркету.

Гледам у Николу забринуто. Пратим сваки његов покрет, сваки трзаj. Мудар jе, не форсира. Тренер га jе буквално “угурао” на паркет, jер очаjнички жели победу. Боли њега “она ствар” што Николу боли раме.

Поново шаљем Александри поруку:

”Управо се враћа на терен. Помози Боже!”

“Боже, помози!!” – одговара ми готово истог тренутка предивна Николина супруга, маjка њиховог четворогодишњег сина Ацике, коjа као на иглама ослушкуjе вести са врелог паркета из Сибира.

Видим да Никола одлично почиње: игра чврсту одбрану, док у нападу тренутно само статира. Паметно – чува се да га неко у блоку сасвим не “докусури”! Лево раме му jе спуштено, готово да неконтролисано виси. Али, задовољан сам како се креће. Ноге му раде брзо, лако мења ритам и све стиже да покриjе. Као Ноле када ретернира. ”Кадар бити стићи и утећи, и на страшном месту постоjати!” – пролазе ми кроз главу Његошеви стихови, док грчевито посматрам сваку болну гримасу на Николином лицу.

7

Иако у просеку бележи преко двадесет поена по утакмици, сада стоjи на девет поена. Онолико колико jе постигао у првих пет минута игре, до повреде рамена. Почиње последња деоница другог полувремена. Нема jош много времена за игру, а противник води са неколико поена разлике. Ни много, ни мало, али треба то стићи и престићи.

И онда одjедном, као по команди – креће канонада! Креће ураган из срца Шумадиjе!! Почиње да сева српска хаубица далеког домета!! Популарни ”Сибирски Снаjпер” (како су га у часовима еуфориjе прозвали домаћи навиjачи!) креће да решета противника из свих позициjа!!

8

Jасно видим како Никола “додаjе гас” и не могу да веруjем до коjе мере контролише ситуациjу. Jедан кош, па други, па асистенциjа. Па фаул над њим и успешно изведена слободна бацања.

9

 Капитенски, мушки, онако како само он зна. Краљевчанин, Звездаш, Србин – Лепоjевић, бре! И jош стиже да поздрави публику – високо подигнута рука и палац увис! У знак захвалности нашим људима из Србиjе, коjи овде раде и коjи на трибинама праве невиђену атмосферу, бодрећи свог хероjа.

Утакмица jе завршена, победили смо. Никола се зауставио на “приjатних” 19 поена. У свом стилу, упркос неприjатноj повреди.

Чекам га дуго испред свлачионице – излази последњи, са огромном кесом леда на рамену. Ништа не питам, видим да га читава рука боли, али ипак – све се добро завршило.

”Идемо код Владана, у ресторан, на ћевапе?” – питам, иако већ знам одговор.

“Наравно! Само да одемо прво до апотеке, да купим неке лекове. Против болова…” – узвраћа са осмехом jунак вечери…

“Добро. И мени ће требати нека медицина, имам и jа душу…али, то ћемо наћи у Владиноj апотеци…” – успевам коначно некако да се насмеjем и потом jош кратко да додам:

”Честитам, капитену…био си сjаjан вечерас…ово jе било за незаборав…”

91

Другарски разговор уз вечеру, у нашем омиљеном ресторану: Никола Лепоjевић и Драган Соколов

(Ресторан “Вершина”, Сургут,  Русиjа)

У Сибиру, 24.03.2016.

Драган Соколов

(pročitajte i predhodni tekst Siberian Falcon-a: Miodrag Cvetković Cvele – borska fudbalska legenda)

Dragan Sokolov

Rođen sam 04.10.1969. u “Gradu Bakra, Zlata i Ostalih Plemenitih Metala“ – u Boru. Živim i radim u Sibiru. Ukoliko želite da nešto više saznate o meni, moraćete pažljivo da pročitate moje dve zbirke pesama: “PERO SOKOLA“ i „EP O TERMOPRODUKTU“. Srdačan pozdrav! Dragan Sokolov „Siberian Falcon“

One Comment:

  1. Pingback: БОДОВИ ОСТАJУ ОВДЕ - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *