…da isti obim poslova radim kao i proslih godina a da nemam vremena za blogovanje?
Da ne mogu da sastvaim dve misli u glavi?
Da se konstantno osecam premorenim?
Da ne mogu da ispunim sve obaveze i pored velikog ulaganja truda i rada?
Da toliko obliznem s mozgom i kazem kako mesec ima 35 dana jer sam racunao da su 30 plus pet dana dovoljni za zavrsetak nekih obaveza tridesetpetog??? Ludak…
Da ako nastavim s ofranjem, ovaj post nece biti u kategodiji “Iskrice” nego u “Moje price” ili kako sam totalno odlepio?
Da se ljudi loze na to sto cu da budem jedan od predavaca na BlogOpenu a siguran sam da ce da cuju sve ono sto vec znaju?
Da jedva cekam da odem na BlogOpen i vidim se sa svim divnim ljudima sa kojim godinama komuniciram…a da pomalo imam tremu od svega?
Da mi se ova pesma mnogo svidja kao i nacin na koji je izvedena:
Ljubav, muizka i sve nesto lepo…
Deda, Deda, stiglo te je prokletstvo tvog nadimka xD
Pregazilo te vreme Deda.Ako ti je za utehu,i mene je pregazilo pa sam ja svoje slobodne aktivnosti smanjio na minimum.
Deda, bre, živ si čovek, i isto tako hrabar, kad možeš na glas i javno da izneseš svoje strahove! Ajd, ne zajebaj, nego odradi to tamo, bez ustezanja i budi ono što jesi!
Deda obeljao si ga 🙂