Dragčetova sećanja, pečalbarenje, priča druga

Pečalbarenje, prva priča, pročitajte klikom na ovu rečenicu.

Priča druga, piše Dragoljub Stanković  

 Tužna vest o smrti majstora Tine odjeknula je selom i okolinom kao pucanj. Svima je bilo teško, ali najviše, čini mi se, mom ocu jer su bili veoma bliski prijatelji i saradnici. Po njegovoj reakciji i ponašanju shvatio sam da ne želi više tu da ostane, iako smo posla imali na pretek. Rekao mi je da se pozdravim sa majstor Čedom i da mu kažem da više neću raditi kod njega, jer je doneo odluku da idemo u neko selo Dubočane, koje je blizu Salaša.

 Kad sam sve to sutradan ispričao svom majstoru, pomilovao me je po glavi, sleg’o ramenima i kazao da nema ništa protiv što idem sa svojim ocem, ali me je i upozorio da su ta sela u koja idemo sasvim drugačija od Rgotine.

„Kuće nisu ovako poređane pored puta, već razbacane po šumama, dolinama i proplancima, pa je teško da se snađeš, ali ako budete radili u središtu sela biće ti bolje, ili ako idete u Glogovicu, još bolje. Ali pazi da te Srećko tamo ne oženi,“ govorio mi je Čeda.

„Joj bre majstore, što mi to pričate kad sam mlad, a i kazao sam Vam u poverenju za onu moju devojku Branku, o kojoj tata ne zna ništa,“ protestujem ja.

„Znam, znam, ali tamo ne pitaju je l’ hoćeš ili nećes, sve se dogovore roditelji, a na deci je samo da urade kako im je rečeno.“

Sutradan smo se se spremili, pozdravili sa baka Stanom i deda Radojem i natovarili na leđa stvari, pa krenuli, ja i ne znam kuda. Dovoljno je bilo da zna moj otac, koji se prethodnih dana dogovorio sa majstor Žikom oko nekog velikog posla za koji nas je angažovao. U pitanju je bila izgradnja trafo stanice kod crkve, koja će pokrivati dva sela – Dubočane i Glogovicu. Tamo je i zakazano da se nađemo, ali put je dug, a vreme toliko vruće da smo već posle prelaska šume preko Bukove glave morali da sednemo da odmorimo. I tu, pored nekog izvora hladne i bistre vode, dok smo pili i umivali se, ja se osmelih da pitam oca ono što me celim putem mučilo.

 „Ajde pitaj slobodno, neću da se naljutim, pa valjda imaš poverenja u mene, a i vidiš da smo sami,“ reče moj Srećko.

„Kaži ti meni tata istinu, idemo li mi da zaradimo pare koje mi trebaju za školu, ili imaš nešto drugo na pameti?“

„A šta bi to drugo moglo da bude? Dobro znaš da i meni pare trebaju, jer moram da platim one njive što sam kupio od deda Jovana.“

„Znam, ali tamo gde me vodiš, udaju i žene decu, a da ih ništa ne pitaju,“ tresnem ja.

„Tačno,“ reče moj otac, „ ali oni to rade da bi spojili i proširili svoja imanja, da im deca budu bogata, a od kakve si im ti koristi kad nam je zemlja daleko odavde? Vidim da ti je majstor Čeda napunio glavu, samo je zaboravio da ti objasni neke bitne stvari. Znam ja da ga ti voliš, voliš kada te on, onako lepo obrijan i zalizan, poprskan mirišljavom vodom, u lepom odelu, stavi u čeze sa jadnim deda Tozom i baka Jelom, pa se vozite po selu. Sve ja znam, iako mi on ništa ne priča, poznajem ga dugo,“ malo ogorčeno govori moj otac.

• fotografija preuzeta sa pretraživača, sa prodajnog agregata, ne znam autora…

„Zato sam i bio zabrinut za tebe, jer sam video da čini sve da te odvojio od mene. Daje ti veću dnevnicu, obećava da će da ti kupi biciklu, sve češće te vozika u čezama, a mene sve više izbegava. Mislio sam da nećeš ni hteti da pođeš sa mnom.“

Ja zbunjeno kažem da nisam imao pojma da on tako razmišlja, da mi je bilo lepo da se vozim po selu dok me drugovi gledaju, ali da mi nije ni palo na pamet da ne pođem sa njim. Priča se odužila i bilo je vreme da krenemo.

Kasno popodne smo stigli i, posle pozdrava, majstor Žika nas je odveo kod gazde sa kojim je pogodio da mu pravimo novu kuću za sina Veljka, koga namerava da ženi te ili iduće godine komšinicom Stanom. Posle smo išli da vidimo mesto koje su meštani odredili za gradnju trafo stanice. Tu su već bili doveženi cigla, šljunak , pesak i voda u metalnim buradima, pa je tata rekao da već od sutra možemo da počnemo da radimo. Majstor Žika se složio i dodao da ćemo posle toga da renoviramo i crkvu koja je u blizini.

Kad smo se vratili u stan, video sam da tu nema vode, samo kreveti za spavanje. Izašao sam da obiđem okolinu i iznad čika Božine kuće našao mali potok sa bistrom, hladnom vodom. Motikom sam napravio jaz koji će mi služiti za jutarnje umivanje i večernje kupanje, kad završim sa dnevnim poslovima. Bio sam zauzet svakog dana, pa nisam stigao da se upoznam i družim sa decom iz komšiluka, a mesto na kome smo radili bilo je potpun odvojeno od oba sela. Tako sem tate i majstora Žike nikog drugog nisam ni viđao.

Po završetku trafo stanice prešli smo na adaptaciju crkve i tu smo doživeli veliko i neprijatno iznenađenje. Kad smo podigli patos, ugledali smo leglo umotanih zmija. Kako ih je bilo jako mnogo, morali smo da pozovemo meštane da nam pomognu da ih se rešimo.

Za dve, tri nedelje crkva je bila gotova i konačno smo počeli sa gradnjom kuće za gazdinog sina jedinca. Tu je sve bilo na visini . Hrana ukusna i uvek više nego dovoljno, kreveti udobni, milina za spavanje, jedino nas je voda mučila. Ja sam redovno ujutru i uveče odlazio na onaj jaz koji sam napravio,  dok jednog jutra nisam primetio neke pege po licu i grudima. Najbliži lekar bio je u ambulanti u Salašu, ali nisam mogao da idem jer je trebalo da se radi. Za dan ili dva pojavile su se bubuljice, kao plikčići, providni, puni lepljive tečnosti, što me i nije uplašilo dok nisam dobio visoku temperaturu. Zabrinuo  sam se kako ću nastaviti sa radom, koji je svakog dana postajao sve teži i teži. Kod lekara nisam išao i vidim da, osim mene, nikog drugog to ne sekira, čak ni mog oca za kog sam ubeđen da me voli, ali ništa ne preduzima.

I tako to nekako prođe, mi završavamo sa zidarskim radovima i ostaje nam krov, pa ugradnja stolarije i malterisanje. Vodovod i kanalizaciju rade drugi majstori, a u meni radost što će kuća biti komplektna, sa svim priključcima i uređena za prijatan boravak. Ubrzano smo radili na pripremi greda i merteka za krov. Tada nije bilo strugara, već smo sami, ručno tesali građu. Sekire su bile oštre i teške, nikako nisu odgovarale mom uzrastu, pa sam se brzo umarao. Sa umorom dolazi i nepažnja, a onda i povreda, što me nije mimoišlo.

U trenutku sam odlutao u mislima, sekira skliznula i odsekla mi pola palca, sve do koske.         

Krv lipti na sve strane, a ja zbunjeno gledam i ništa ne mogu da kažem. Majstori, među njima i moj otac, prekidaju posao, dolaze do mene, ali nema zavoja da mi zaustave krvarenje. Onda tata ode po neku moju košulju sa dugim rukavima, stavlja je na trupac i kaže da će da mi napraviti kratke rukave na njoj, pa zamahuje sekirom i od parčića tkanine pravi zavoj. Pita me je l’ mi se piša, a ja od šoka i bolova ne znam šta da mu kažem. Svi se okreću na drugu stranu i čujem kako mi kažu: „Pišaj prvo na palac, a ostatak na krpu.“  Ja sve to uradim, jedan majstor mi zamota onu krpu i zaveže ostatkom rukava. Drugi rukav je ostavljen za sutra.

„Ajd sad, nastavi sa tesanjem, posao ne sme da stane,“ čujem kako mi govori otac. „Lekar je daleko, a injekcija protiv trovanja nije potrebna jer je sekira skoro kovana.“

Ja šokiran, ali nemoćan da bilo šta promenim, ostalo mi je samo da čekam i vidim šta će da se desi. I da radim, a manje da mislim…

Bogu hvala, ta se epizoda završila bez ikakvih posledica, pa sam je sa smehom pričao svom unuku, zadirkujući ga kako je razmažen.

• nastavak priče:
  

  Čučuk Stana i hajduk Veljko, svadba