Život ti dobaci šansu

Reading Time: 6 minutes

Kako sam najavio u predhodnom postu, evo je fantastična Mahlat kao gost bloger  sa tekstom koji će vam ućiniti sve nešto lepo dok ga budete čitali, uživajte:

Život ti dobaci šansu

Kad me Deda pozvao da mu dođem u goste i rekao da se ne izuvam, da pišem o čemu hoću, mislila sam lako je, ja inače lako pišem, ali teško je, mislim ne možeš u tuđoj kući da se ponašaš kao u svojoj. I tako, mozgam već tri dana šta bih mogla da napišem jerbo sam ja jedno fino vaspitano stvorenje koje vodi računa o tuđim pravilima a i poštuje ih, ako nikako drugačije ono da ne pokuša da nametne svoja. Hoću reći, meni se spontano nameću teme koje nisu lajt motiv ovog bloga – Ljubav, muzika i sve nešto lepo, sve iz potrebe da svet, i sve oko mene, bude bolji za sve nas.

I tako, razmišljajući o pisanju, blogovima, životu, ljudima koje sam upoznala na internetu i koji su me fascinirali, izuli i iznenadili, kao i onima koji pokušavaju svima nama da obuju svoje cipele koje su i njima tesne samo što su navikli da žive tako, setim se da je Deda pre neki dan tvitnuo – MNOGO volim moju ženu!

U trenutku mi došlo da odtvitnem da volim i ja svog muža al’ ne tvitnem jerbo vam na Twitteru očas posla pobegne tema.

I to sam u stvari htela da kažem – lepo je voleti i lepo je živeti u dvoje, ako umete mislim. I onda mi je palo na pamet da sam već o tome pisala pre više od dve godine i da mi taj post stoji na blogu, malo zaturen, a govori baš o tom zajedničkom životu, ili onako kako ga ja zamišljam, i da je ovo super prilika da sa njega skinem prašinu jer smo i Deda i ja u međuvremenu dobili nove čitaoce:

Svako ima dva izbora – da od svog života napravi laku komediju sa elementima mjuzikla ili dramu sa naznakama skorodolazeće tragedije.

Kad deli uloge sebe može dodeliti jednu od glavnih ili se smestiti medju statiste. I u kukuruzu i u sopstvenom životu.

I evo nas kod režije. E, to u životu, nažalost, ne postoji iako postoje već prethodno precizno napisani scenariji.

Čak i kod snimanja filma scenario se menja u ’’hodu’’, prilagodjava se okolnostima, vremenskim prilikama i glumcima. Ponavljaju se scene, režiser histeriše, svako vuče na svoju stranu, pritisci skaču, kasnije u montaži mnogo toga otpadne, secka se, secka, i na kraju upakuje u smislenu priču. Film.

U životu nema puno prilika da se uzvikne – Kadar peti, petnaesti put… Ili, ako vidite da glavnom glumcu ne ide baš najbolje očigledno je da nešto treba promeniti u scenariju, prilagoditi ga. Sačekati bolju vremensku priliku, da grane sunce ili počne kiša, malo odmoriti, proanalizirati – Čekaj, bre, daj da vidimo gde nam škripi ova scena… Napraviti malu pauzu u radu.

Ko je pametan baciće scenario. I pustiti da se život odvija sam bez da ga mnogo davi i usmerava.

Svi koji ipak žele da prožive život precizno snimajući scenu po scenu, u odredjenim vremenskim uslovima i prilikama, treba da se manu klasičnog filma i snimaju monodramu. Ko ne ume da vodi dijalog valjda je dobar u monologu. Kad proceni da ’’pažljivo’’ izabrani glumci ipak ne odgovaraju ulogama treba sve da igra sam. Bez obzira da li će se to svideti nekome ili ne. Vaš život, vaše uloge, vaš film. Ko hoće da gleda neka gleda, ko neće neka izadje na pola. Prosto.

Još prostije, evo pitanja – Koju boju najviše volite? Svako će odgovoriti u sekundi sa vrlo preciznim objašnjenjem zašto baš tu. Ako ga pitate a zašto je odredjenu osobu izabrao za svog životnog saputnika tu već mora da se sačeka na odgovor. Niko nema pojma.

Ne znam ni ja. Pojma nemam šta je to bilo kad sam poželela da hodam naporedo sa ljubimcem, da udružim život, da mu poverim sebe i na jedan određen način preuzmem odgovornost za njega.

I onda smo, pre nego što smo ostvarili odluku obavili razgovor po savetu Duška Radovića – ’’Pre nego što se potpišete, prekrstite se, tih nekoliko dragocenih sekundi može vam pomoći…’’

Ispričala sam mu nešto što sam rekla retkima. Rekao je da svi imamo prošlost. Prepričala sam mu par svojih gluposti, nikad me nije osudio. Rekla sam mu da nikad ne sme da nas dovede u situaciju da prestanemo da budemo ljubavnici, šta god da se dešava, da nikad neću pristati da budem normalna, svakodnevna, pojava u njegovom životu kojoj nije potrebno zalivanje, nega i sunce. Da ću otići ako se to desi i da on, takodje, ima puno pravo da ode ako počnem da se saplićem o njega. Kad su svi počeli da ga napuštaju obećala sam da ću mu biti i sestra i majka i ljubavnica. Ponekad je strašno teško ali trudim se.

Pitala sam šta će biti ako ne budemo mogli da imamo dete. Ako nam bude suđeno imaćemo ga, odgovorio je, ako nije nećemo ga imati… Nije mi se svideo odgovor ali rekao je da on bira mene a ne redove i redoslede, moranja i pravila. To je jedino mesto gde nam je razgovor zaškripao, moja strašna dilema – imam li prava da ga ostavim bez deteta, njega koji kao i svako ima prava da ga ima. Ali šta ako zaista ne budem mogla a on za pet godina ipak shvati da želi… Usvojićemo ga, rekao je i ova priča se za tri naše zajedničke godine nikada nije promenila.

Najvažnija stvar oko koje smo se usaglašavali – ne očekujemo ništa jedno od drugog. Daje koliko ko ume i može. Ne merimo nemerljive stvari. Ne uporedjujemo svoje ’’teške’’ životne uloge. Ne umemo da čitamo misli, nećemo se ni truditi, ako mi se ne svidja reći ću, bolje nego da čekam da sam to shvati. I obratno. Nećemo jedno od drugog tražiti menjanje, ono – ’’ako me voliš ti ćeš… za moju ljubav ti ćeš…’’ Nećemo mučiti jedno drugo.

Ovo sam ja, ovo si ti. Ništa se tu ekstra neće menjati. Nemoj jednog dana jedno drugom da kažemo – ja sam mislio, ja sam očekivao, ti nisi ono što sam mislio da jesi, izneverila si me, prevarila si me… ja sam svoj život zamišljao/la drugačije. Nema toga. Ko SVOJ život zamišlja ne treba da ga deli. Neka ga zamišlja i dalje i neće biti greške, razočarenja, padova. Prosto da prostije ne može biti.

Ne pridržavamo se ovoga, naravno. Umemo da zaratimo bez nade da neko digne belu zastavu. Da uvredjeno oboje ćutimo sve dok ne zaboravimo šta ono beše dovelo do tolike uvredjenosti. Onda ljubimac arlaukne da prestanem da glumim princezu na zrnu graška a ja njemu da odmah krene da budi uspavanu lepoticu i kraljevstvo koje se uspavalo zbog nekog otrovnog vretena.

Kroz nekoliko strašnih svadja zaključili smo da smo za njih oboje krivi. Podjednako.

Samo sat vremena pre toga mislila sam da je stranac. I pitam ga – Imaš li i ti taj osećaj da sam stranac. Naravno da imam, otišao bih da te nikad više ne vidim… Uh, dobro je, normalan čovek.

To sam htela da kažem – zajednički život dozvoljava svakakva osećanja. Režije propadaju, scenariji se menjaju.

Ja sam zamišljala… ma da. Pa i on je zamišljao… Šta ćemo sa ta dva različita zamišljanja? Da nastavimo da zamišljamo, svako svoje, ili da udružimo ta zamišljanja, malo da zamišljamo njegovo pa malo moje, pa da vidimo kako se ko snalazi u tim zamišljanjima onog drugog. Jedan počne da se davi, onaj drugi ga ščepa za kosu, izvuče napolje i da mu veštačko disanje. Razne vrste tih veštačkih disanja postoje.

A opet garancije ne postoje. U tome je sva tajna. Nema garancija. Nema.

Je l’ vas neko razočarao. Zapitajte se čime vas je ono očarao i kako je neko ko vas je nekada očarao mogao tako silno da vas razočara. Jer, razočarenje je samo jedna vrsta unutrašnje ljutnje, zahtev za promenom, unutrašnje vrištanje. I lako, prelako, može da se prevazidje. Samo ako ne očekujemo od drugih ono što ni sami ne možemo.

Htedoh reći, ne može ničiji život da bude film a da u tom filmu ulogu glavnog glumca ima onaj drugi dok ja, mi, sedimo i čekamo koju će scenu taj neko da odigra, šta će danas da nam priredi pa zavisno od toga da plačemo ili se smejemo. Ma, ’ajde! To je nepoštovanje .

Ali dobro, ima onih koji krenu u zajednički život sa predumišljajem – Evo ti mene i mog života da vidimo šta ćeš sa tim da uradiš… Sede i čekaju. A glumci se smenjuju. Scenografije ne odgovaraju… Scene se ponavljaju…

A život prolazi. U mimohodu.

Glumica iza mene (iz televizora) izgovara – Život tebi dobaci šansu…

Mahlat dodaje – Hvataj je, jebote!

Svi imamo sreće u životu.

Sem onih koji misle da su drugi srećniji od njih.

Ko je shvatio – shvatio je.

I tako… razmislite o ovome. Živite život bez predumišljaja da morate biti srećni, sreća, ne postoji, samo zadovoljstvo životom. A sa tim se ne rađamo nego učimo.

I da, ja svakodnevno, bar pet puta imam želju da svog ljubimca udavim u kadi, sipam mu ricinus u supu, otkuvam mu patike i smanjim za pet brojeva, “slučajno” mu svom težinom stanem na hard, ali mnogo više puta u toku dana pomislim – baš volim što si tu. Sve zbog sitnica koje život znače.

I to je život, ljubav, ona normalna.

Da nemam povremeno želju da ga seckam na komade to bi značilo i da ga ne volim. Mislim, mene mogu da izbezume samo oni koje volim. I kojima dajem sebe.

Ako neko od vas drži onaj scenario u ruci – bacite ga.

***********

Samo da dodam: Ljubav, muzika i sve nešto lepo… a vi dodajte u komentarima ako imate šta da kažete posle ovih predivnih misli fenomenalne Mahlat!!!

 

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

10 Comments:

  1. I kao što i sam Deda kaže, kod njega je sve nešto lepo 🙂 Kad dve blogo-legende prave klopu, to je prste da poližeš 🙂
    Mahlat, šta reći o ovoj dami, osim duboki naklon, draga moja Mirjana! O tvom pisanju je sve davno rečeno – RESPEKT!

  2. Meni se isto neverovatno dopao Dedin tvit da voli svoju zenu i bas htedoh i ja da tvitnem da volim svog muza, ali me nesto drugo odvuklo od TL-a.

    Sudeci po ovom postu, vas dvoje ste dobra blog-kombinacija. 🙂 Mahlat, tekst je odlican (kao i uvek) i uklopio se u onaj Dedin prijatan ton koji provejava njegovim postovima. I sta drugo misliti posle citanja ovoga osim- ljubav, muzika i sve nesto lepo… 🙂

  3. I evo ga, dva u jedan!

  4. Nataša Kilibarda

    Eh, da….
    Često pomislim da se pojam zajedničkog života previše ozbiljno shvata, da se reč “institucija” nepotrebno i suviše formalno stavlja u zen baštu koju ljubav zajedničkog života može da iznedri.

    Isto tako dodjoh do (samo)saznanja da je čarolija nečega upravo za onoliko veća ukoliko ne uspem da je definišem rečnikom mase, ili bilo kojim rečima! Samo zato što je sve tako prosto.

    Mi se ne upoznajemo. Prepoznajemo se. Neke stvari i duše se jednostavno nanjuše.

    Jasno, mogu nas dovesti do granice u kojem se oblačiči desno iznad naših glava napune horor scenarijima i željom za instant uništenjem ljudske populacije, ili pak zamonašenjem.
    No, sve dodje na svoje. I ponovo želiš. Zagrljaj u jedinom, i “pravom” životu opet hrani. Ljubavnici uskaču u topli ples.
    I serija se nastavlja. Sa dodirima srca.

    Volim da kažem…. Stay tuned.
    Do sledećeg čitanja, redovno zalivajte svoje ljubimce. Hranite ih. Čak i po odlasku na more 🙂

    Ljubav za Mahlat i Dedu, domaćina.
    Love. Music. Eternal.

  5. Mda. Ko čeka princa na belom konju, obično na kraju dobije konja. Jer je princ davno sjahao čitajući neki drugi scenario. 😉 Kakav, bre, scenario… Mahlat, potpuno si u pravu – život je čista improvizacija. Skočiš i zaplivaš. A kad naletiš na pravu ljubav, ćapiš je i nastaviš dalje. Bez razmišljanja. Nema tu ničeg racionalnog. Jer ljubav nije zbog, već uprkos. 😉 Tako ja na to gledam, posle 29 godina srećnog braka… 😀

  6. Procitala sam tekst davno, ali bih ga procitala i stojedan put iz pocetka 😀
    Zivot nam dobaci sansu- Uhvatimo je!
    Divan tekst, hvala jos jednom na podsecanju.
    😀

  7. Meni je ovaj tekst jedan od najlepših Mirjaninih tekstova koje sam pročitala a ne znam da li postoji i jedan koji mi je promakao 🙂

  8. Stvarno prelepo, nemam reči 🙂

  9. Bravo za Mahlat! Ne znam da li me se seća 🙂

  10. Pingback: Mahlat je uticajan bloger | D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *