Najdraži prijatelju,
Poslednjih nekoliko meseci mi je bilo teško i zato ti nisam pisao. Izvini!
Znam da nikada ne čitaš moja pisma, ali ti se moram požaliti, moram ti preneti svu svoju negativnu energiju, objasniti razlog zbog čega ne mogu da se sastavim.
Rekoh ti prošli put šta me je snašlo i kako više ne mogu da kleknem. Sada je još gora situacija. Dobro sam, ali ljudi oko mene nisu. Toliko sam skrhan bolom da mi se samo plače.
Ove godine je deset godina od kako sam ostao bez jednih predivnih plavih očiju. Svoje suze tada nisam pokazao nikome, bio sam jak pred drugima. Sada ne znam da li ću moći da se sudržim. Zbog mlađih ljudi koji imaju isti problem. Zbog ljudi koji moj život čine lepšim.
Mogu da podnesem uvrede, nameštanja, spoticanja, to imam svaki dan. Ali ne mogu da podnesem činjenicu da zbog neizlečive bolesti odlaze najbolji ljudi.
Često se pitam zašto onaj odozgo prvo njih uzme, i nemam odgovor.
Ali jednu stvar znam: koliko god da je teško, na sve gledam pozitivno i tražim stalno zračak Sunca: i kada je mračno, kada je tmurno, kada je nemoguče! Znam da ću i ja za njima. Dok ne odem, boriću se kako znam i umem.
Sa osmehom. A plakaću u sebi. Plakaću da me niko ne vidi!
