Stres kod ljudi koji su ostali bez posla jednak je stresu kada neko ostane bez najbližeg člana porodice.
Kada sam 2003. godine doneo odluku da promenim posao, bilo je pitanje ostati nezadovoljan na starom radnom mestu, ili se odvažiti na novi, potpuno nesiguran, ali izazovniji i, meni privlačniji. Odlučio sam da rizikujem, potpisao rešenje o prestanku radnog odnosa i krenuo napred, sa jasnom spoznajom da svakog dana mogu ostati samo sa radnom knjižicom u rukama.
Tada, kao i danas, posao koji radim je #ljubav, dugogodišnje školovanje i stalno usavršavanje.
Živim iz dana u dan, kao da sam juče ostao bez posla, spreman da dam sve od sebe kako bih uradio nešto konstruktivno. Imam znanja iz različitih oblasti i nije mi strano da radim potpuno drugačije poslove od onih za koje sam se školovao. Moram još mnogo da učim i to je jedini pravac u životu kojeg se držim.
Posao mi mogu oduzeti, ali mi niko nikada neće oduzeti znanje. I to mi daje samopuzdanje da ne pokleknem.
U prosveti su mnogi ostali bez posla, ili dela norme. U proteklih godinu dana i sam sam bio među njima. Stariji od mene, sa mnogo više staža, ali i mladi. Svima sam, kao papagaj, ponavljao da je ovo naša prilika, a ne razlog za stres i kukanje nad sopstvenom sudbinom. Prilika da krenemo u nešto drugo.
Prosto, ako smo svesni činjenice da ćemo ostati bez posla, imamo malo vremena da se pripremimo i započnemo nešto novo, da sami sebi utremo nove puteve.
Šta je to, šta nam Srbija nudi i ko su poslodavci koji će oberučke prihvatiti ljude pred penzijom, ljude koji imaju još desetak, petnaest godina do iste, ili mlade kolege koje su juče počele da rade? Definitivno ne znam.
Možda da sami sebi budemo poslodavci? Pomoći će nam država, zar ne?
Ne. Ona traži svoj deo kolača kroz poreze i od državnih činovnika možemo očekivati samo opstukcije tipa FT1P, ili velikih nameta koje je nemoguće namiriti.
Da bi bilo šta radili, osim znanja, potrebna su sredstva za start i ideja vodilja. Ne postoji posao koji ne možemo da radimo, postoji samo blokada, strah, unutar nas samih, koji nas koče.
Prilika je freelensing. Ili sam svoj poslodavac.
Gomila poslova se nudi na internetu, traže se prevodioci, programeri, dizajneri, pisci…
Jesmo li spremni za neki od njih?
Odlično pitanje!
Da, naravno.
Potrebno je da svoje znanje usavršimo do te mere da možemo da zadovoljimo potrebe naručioca.
Ne znamo kako?
Danas su na različitim Internet platformama dostupne lekcije iz najraznovrsnijih oblasti. Možemo da nađemo sve što nas interesuje i, da u roku od 6 do 9 meseci predanog rada i učenja, zakoračimo u sasvim novu, drugačiju sferu od one koju smo godinama radili ili učili kroz formalno ili samostalno usavršavanje.
What?! Imamo 50 godina i ne možemo da učimo.
Ok, onda sedite i kukajte, čekajte da novac sam padne s neba.
Ili se osvestite – ljudi uče dok su živi.
Prema najnovijim istraživanjima, za desetak godina, populacija ljudi preko 65 godina starosti, biće ravnopravna na Internetu kao i milenijansi. Danas su matorci zastupljeni sa oko 20%. Ogroman broj ljudi je u fazi migriranja, pa su kanali komunikacije sa najbližim članovima porodice skoro 100% putem Interneta. Pored toga, najviše se koristi online kupovina i prodaja, informisanje, komunikacija, putovanja, osiguranja i naravno OBRAZOVANJE.
Na zapadu je normalno da u toku radnog veka, čovek promeni 7 radnih mesta ili nekoliko različitih poslova.
Kod nas još uvek važi ona – školovanje, pa posao u istoj firmi do penzije. A nije više tako. Nikome posao nije siguran i zagarantovan.
Iako ga je nemoguće izbeći, stres prilikom svake promene, biće daleko manji ako se edukujemo i trudimo da budemo najbolji što možemo, u onome što radimo.
Ako nemate volje, pogledajte ovaj video i pročitajte tekst
Zaradite prvi milion, pretvorite razmišljanje u rezultate.
„If you didn’t earn at least million this year, and your personal life didn’t advance in the measure you wanted in the last 12 months, than this is the most important seminar you will attend!“
odličan tekst
Super txt i klip, hvala
Pingback: Predavanje Bob Proktora u Beogradu - D E D A B O R