BELKINA PRVA, FATALNA LJUBAV

Obavezno pročitajte predhodnu priču – Kraj puta, lepota jedna

PETA PEČALBARSKA PRIČA I TUŽAN KRAJ LEPE JUNICE BELKE – BELKINA  PRVA, FATALNA LJUBAV

Umoran, iscrpljen i slomljen od dugog putovanja, probudio sam se kasno sutradan, a moja majka je dotle već nahranila Belku i izvela je iz štale da je bolje vidi. Brzo ju je, onako lepu i pametnu, zavolela, a kasnije se sasvim saživela sa njom, pa je, gde god išla, donosila nešto od hrane i staviljala joj u jasle da jede.

Kad sam se tog dana dobro odmorio, ispunio sam Belki dato obećanje i odveo je u Brankin šljivik da se napase dobre trave, a ja da se naljubim svoje lepe Branke.

Inače, vest o junici dovedenoj iz daleke Krajine, brzo se proširila, pa su komšije i ostali seljani stalno dolazili u našu kuću da je vide i da joj se dive. Svi smo je voleli i lepo je čuvali i hranili, a ja sam jedva čekao oca da se vrati iz pečalbe, da vidi koliko je Belka porasla od kad ju je uzeo. Tako je i bilo, kad je konačno došao, posle par meseci, nije mogao da se načudi.

 Ubrzo je stigla zima i, kao nikada do tada, prosto smo se utrkivali ko će da ode do štale da nahrani Belku. Pored nje, hranili smo i volove, kako bi bili mirni i siti, a vodu smo imali u štali, pa pojenje nije bilo problem.

Kad je došlo proleće, došlo je i vreme da se Belki nađe bik. U to vreme nije postojalo veštačko osemenjavanje, nego je Poljoprivredno dobro (rasadnik) u Babušnici držalo bikove i ljudi su odvodili svoje krave tamo. Tako, jednog dana, moj otac i ja odvedemo Belku. Tu su bili veterinari koji su je pregledali i, pošto je bila mlada, doktor je preporučio jednog manjeg bika. Ona jeste bila mlada, ali je bila napredna i krupna, pa on nije uspeo. Onda su doveli drugog, većeg bika. Oplodnja je uspela i doktor nam je dao potvrdu sa datumom kad je izvršena i kada se očekuje da se oteli.

Moj otac je majstorski proširio ulaz u štalu, kako bi Belka mogla komotno da ulazi i izlazi, a da stomakom ne dodiruje vrata. Posle nedelju dana, počela je slabo da jede, pa smo je odveli veterinaru na pregled. Onom istom koji je vodio oplodnju. Uradio je pregled, dao nam neke lekove za temperaturu i poslao nas kući. Sledeće nedelje Belka je sve slabije jela, naglo je gubila na težini, a one tablete joj ništa nisu pomagale. Pila je samo vodu i sve češće dolazila do stepeništa da se umiljava, da je češemo i milujemo. Kada smo videli da sve više i više slabi, ponovo smo otišli veterinaru. Posle pregleda rekao je da joj nema spasa i da će on i kolege da procene Belkinu vrednost, a da je mi odmah posle toga odvedemo u klanicu da je zakolju i oderu, pa da rasprodamo meso u mesarnici koju su oni odredili, a kožu da odnesemo i prodamo Miši ćurčiji. Otac i ja se gledamo, od žalosti ne umemo ništa da kažemo, svesni da je kraj našoj Belku, koja nas tužno gleda, kao da traži pomoć. Znali smo da tako mora da bude, jer bi gubitak bio ogroman, a mi to sebi nismo mogli da priuštimo, iako nam je rastanak sa Belkom strašno teško pao. Plakali smo kao mala deca i prisećali se svakog trenutka od dana kada smo je uzeli od gazda Jove, umesto novca koji smo zaradili.

Uradili smo onako kako nam je doktor rekao i kad smo rasprodali meso i kožu, vratili smo se  u veterinarsku stanicu, pokazali priznanicu na kojoj je pisalo koliko smo novca dobili, a oni su nam doplatili do one sume na koju su procenili Belku dok je bila živa. Moj otac nije ni brojao koliko je ukupno bilo, jedva je smogao snage da mahne rukom i kaže: „Idemo, idemo kući.“

Dok smo išli preko livada, on meni kaže: „Vide li ti sine, proceniše Belku  i pošteno je platiše, jer su svesni svoje greške, ali oni ne znaju kolika je bila tvoja muka da je dovedeš čak iz Krajine, a još manje koliko si je čuvao i zavoleo.“ Ja ništa ne govorim, samo brišem suze. Teško mi je, osećam kao da mi nešto nedostaje, da sam nešto veliko izgubio, fale mi reči, a tata nastavlja da priča, valjda mu je tako lakše. Novac nije mogao da nas uteši, dugo smo posle ovoga patili i plakali, a Belku nikad nismo zaboravili. Jeste da se radilo o životinji, ali mi smo nju posebno voleli i prava je šteta što nije umela da govori, da nam na vreme kaže šta je muči.

Novac koji smo dobili za Belku tata je doneo i stavio na sto, pa seo i zabio glavu u ruke. Posle dužeg ćutanja reče: „Dosta je plakanja, takva joj je bila sudbina. Prodaćemo volove i kupiti krave, pa ćemo gledati da bar jedna liči na Belku. A sada idem da vratim onu dasku na vrata štale, više nema potrebe da budu toliko široka.“

…nastavak priče: Odlazak u JNA i posao na VMA

• fotka preuzata ovde