Kraj puta, lepota jedna

Lepotica iz Krajne, predhodna priča.pečalbarenje

Kraj puta, lepota jedna

Od brateševačke raskrsnice brzo idemo nizbrdicom, hvatamo prečicu  i evo Belke i mene na najvažnijoj raskrsnici, na kojoj su se prvi put videli moji roditelji i na kojoj su se zaljubili, igrajući u kolu na nekoj svetkovini. Belka me gura da idemo napred, a ja zaostajem, saginjem se i gledam, ne bih li osetio tračak mladosti i ljubavi mojih roditelja onda. Kako nemam kome drugom, pričam Belki da nisam ništa pronašao, ali da je tu desno kuća od crepa i cigli koja priprada jednom dobrom čoveku, deda Krsti, koji je mom ocu na veresiju dao deset hiljada crepova, da pokrije novu kuću i spasi je od kiše i rušenja.

Malo napred, sa leve strane puta, je kuća moje prve ljubavi, moje Branke. Junicu Belku instinkt dobro služi, pa je baš tu zastala, što me je obradovalo jer sam imao više vremena da pogledam u prozore Brankine spavaće sobe. Svetla  su ugašena, ali naša ljubav nije, pa počnem da zamišljam kako ona spava i sanja da baš sada prolazi njen princ na belom konju. Branka, Branka ti od  zavesa na prozoru ne vidiš dobro, to belo nije konj, nego moja junica Belka, časna reč, ti bar znaš da te ja nikada ne bih slagao, a i to što me vidiš kao princa je zbog zavese. Zovem Belku da pođemo i dajem joj reč da ćemo se brzo vratiti, pa će moći do mile volje da pase, dok se ja Branke ne naljubim. 

Ubrzo ulazimo u atar mog sela, pa, iako je već ponoć, osećam kako umor nestaje, a Belka ne hoda, nego skakuće oko mene i hoće da se igra. Otvaram kapiju i kažem:  „Ulazi i raduj se, ovo je naš dom.“ Žuća nas je prvi osetio i počeo da laje, a kad je čuo moj glas i prepoznao me, savio se do zemlje kao da se izvinjava. Pozdravlja nas veselim mahanjem repom, a Belka misli da smo napadnuti, pa se zaleće i spušta glavu prema njemu, zahvata ga rogovima i prebacuje preko plota .

Moja majka, sa sekiricom u ruci, izlazi na vrata i sa stepenica pita: „Ko je to i što mi utepa Žucu?“

„Ja sam majko, vidiš valjda da sam ja!“

„Čujem da si ti sine, ali ko su ti ljudi s tobom?“

„Nisu to majko nikakvi ljudi, nego jedna lepa junica koju sam doveo iz Krajine.“

Onda me pita jesam li je sam doveo i gde mi je otac, a joj odgovaram da je ostao da radi i da ima još mnogo posla. Dok razgovaramo, eto i moje sestre koja se probudila, pali svetlo, hoće da vidi junicu i pita kakvo sam joj ime dao. Kaže da bi je ona nazvala Belka, a ja se smejem i kažem da se baš tako i zove.

Majka pokušava da je odvede u štalu, ali Belka gleda u mene i ne mrda. Onda je ja zovem i ona, bez pogovora, ulazi u štalu gde su bili naši stari volovi, obradovani hranom koju su, pored nje, te noći i oni dobili.

Kada smo smestili Belku, zadovoljno ulazimo u kuću i majka me od vrata  pita jesam li gladan i umoran. Kažem joj da nisam ni gladan ni žedan, a da je umor nestao dok sam gledao u Brankin prozor. Jedino što želim je lavor tople vode da operem noge i bacim ove raspale gumene opanke. „Majko, hajde da idemo na spavanje, a ujutru, kada ustaneš, idi u štalu, lepote iz Krajine da se nagledaš.“

• fotografije preuzete sa sajta Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo