KAKO SEJEŠ, TAKO I ŽANJEŠ

Reading Time: 5 minutes

KAKO SEJEŠ, TAKO I ŽANJEŠ

Od onog dana kada je jagnje na ražnju uneto u naše odeljenje, sve je postalo nekako mirno i pitomo. Tetka Micin govor ćutke smo prihvatili, jer, iako oštar, bio je iskren. Baš u to vreme, dobra i plemenita, odgovorna časna sestra Simona, spremala se za odlazak u penziju, a mi smo sa nestrpljenjem čekali da vidimo ko će je zameniti. Organizovali smo i kladionicu, mada nismo imali predstavu ko je u pitanju. U nagađanju nije učestvovala jedino tetka Mica, jer je ona to već znala, ali je odluku donetu na partijskom sastanku čuvala u tajnosti.

Jednog dana, pošto nisam imao predavanja, ostao sam na odeljenju i radio pre podne sa njom. Rekla je da ima nešto važno da mi kaže, ali da joj prvo obećam da nikome neću reći ni reč.

„Videla sam ja, a i čula od drugih, da se ti mnogo zadržavas kod one lepotice iz porodilista, a priča se i da je mnogo voliš. Sve je to u redu, ali nemoj da zapustiš školu, jer bez toga, one se neće udati za tebe. Molim te da me slušaš, kao što sam ja tebe slušala dok sam bila bolesna. Tražila sam od partije da ona dođe na mesto sestre Simone, jer znaš da sam ti obećala da ću ti u svemu pomagati, pa evo i u ljubavi da pokušam. Molim te još jednom, o ovome nikome ni reči, a kad devojka dođe kod nas, kazaću joj kakav si ti čovek i verujem da ćeš joj se dopasti.“

Nije puno vremena prošlo, a lepotica iz porodilišta postavljena nam je za glavnu sestru. Osoblje odeljenja nije moglo da veruje da je baš ona izabrana, a tetka Mica i ja stajali smo sa strane i smeškali se. Ona i sestra Simona obavezale su se da je što pre upoznaju sa načinom rada i, uopšte, svim tajnama ovog odeljenja. Ja nisam imao  puno vremena zbog predavanja u školi, koju sam hteo da završim sa što boljim uspehom. Znao sam da se tetka Mica ne odvaja od naše glavne sestre i da joj stalno puni glavu pričama o meni. Moj rad u trećoj smeni mnogo se promenio u odnosu na ranije. Dobijao sam dosta pohvala od rukovodilaca, iako sam radio isto kao i do tada, a jasno je bilo da je to tetka Micina zasluga. Kako me je ranije blatila, tako me je sada hvalila, što mi je, moram da priznam, prijalo daleko više od nezasluženih kazni. Po odeljenju je već počelo da se šuška da je naša lepotica zaljubljena u mene, a ja, kao nemam pojma da je tu „buvu“ pustila tetka Mica. Glavna sestra se samo smeškala, ništa ne govoreći. Bila je skromna i lepo vaspitana devojka, iz radničke kuće.

„Eto, prođe i treća školska godina, položena sa odličnim uspehom, pa je valjda red da nas sad počastiš,“ presrete me tetka Mica, toliko glasno da svi čuju , pa i naša glavna sestra, koja se po prvi put složila sa njom. Ja sam jedva dočekao  da bar nešto čujem iz njenih usta, pa sam brže – bolje otčao do prodavnice po kafu i sokove, a za glavnu sestru čokolada „Volim te.“ To i tetka Micine priče, promenile su tog dana njen odnos prema meni. Saznala je i za sve moje muke prethodnih godina, pa se čudila otkud ta tetka Micina blagonaklonost koju je zatekla kad je došla. Kad sam joj sve ispričao, zajedno smo plakali, ali smo se i radovali što je „promenila ploču“ i sada o meni svima priča sasvim drugačije.

Iako smo se voleli, zbog mojeg školovanja nismo imali dovoljno vremena za sebe.

Četiri vozne karte, jednog kišnog jutra, odnela je voda, i, umesto da odemo po blagoslov kod njenih roditelja, ja sam ostao bez svoje lepotice.

Njena i moja zajednička želja bila je da ja završim medicinsku školu u Zaječaru i to se i ostvarilo. Svi moji školski drugovi i ja, priredili smo na kraju školske godine veliko slavlje u Gamzigradskoj banji.  Dopisnici dnevnih novina  i nedeljnih časopisa sjatili su se oko nas Borana da damo intervjue i da nas fotografišu. U svemu je prednjačio dopisnik zagrebačkih novina i nedeljnika, Ranko Blagojević, bombastičnim naslovima „Četiri godine bez sna i odmora“ i sličnim. I zaista, naše školovanje moglo je da se podvede pod rubriku „Verovali ili ne,“ ali kad se hoće, uz mnogo upornosti, odricanja i rada, sve je moguće.

Još za vreme trajanja mog školovanja, imao sam sreće da me pozove upravnik Doma zdravlja, dr Mihajilo Petrovski  i uruči mi ugovor za obavljanje privatne prakse na teritoriji Bora, četvrtog kilometra, Brestovca i Brestovačke banje. Ugovorom je bilo predviđeno da zaradu delimo na pola, što mi je odgovaralo jer je bilo puno posla. U isto vreme, upoznao me je sa ruskim lekarima koji su bili na radu u Domu zdravlja, dr Kocom i dr Judinom. To su bili divni ljudi i po mnogo čemu su se razlikovali od današnjih lekara. Voleli su i čuvali konje, a sportski ribolov su obožavali. Dr Petrovski i ja često smo  odlazili na reku, gde nam je uz pecanje i viceve, koje smo pričali malo na ruskom, malo na srpkom, brzo i veselo prolazilo vreme. On je voleo i šah, ali nije imao vremena da ga igra, jer je stalno, iz bloka u blok, prepisivao adrese kolega i prijatelja uz neke recepture za spremanje lekova, koje je poznavao i bolje od farmaceuta. U to vreme, Borom i celim Homoljem harao je sifilis, pa smo organizovali sistematsko uzimanje uzoraka krvi i nosili u Higijenski zavod u Zaječaru na pregled, a oni nama slali rezultate poštom, pod oznakom „Strogo poverljivo.“ Obolele smo pozivali i ambulantno lečili.

Sa ostalim ruskim lekarima provodio sam manje vremena, ali ono sa dr Judinom, u Brestovačkoj banji, se ne zaboravlja. Oko svih staza i puteljaka zasadili smo cveće, čiji se miris širio i van banje, a ona sama izgledala je kao u bajci. Za održavanje smo angažovali Iliju iz Zlota, koji je,  sa svojim ogromnim šarplanincem, čuvao i danju i noću. Bolesnicima je bilo dozvoljeno da šetaju kad hoće i gde hoće i uživaju u blagodetima banjskog vazduha i vode.

Tadašnja kafana „Izletnik“ imala je vrsnog i vrlo snalažljivog ugostitelja Sulju, koji je sa ženom i svastikom, inače Mađaricama, pravio razne specijalitete sa roštilja i vruće pogače u svako doba.

Ne znam da li se iz prethodnih nastavaka priče sećate onog lekara, specijaliste interne medicine, upravnika Opšte bolnice, koji me je zvao da izađem van odeljenja, da bi mogao da mi opsuje majku i nagrdi me što lečim tetka Micu. E sad me zvao da honorarno radim u jednoj ambulanti u koju, subotom i nedeljom dolazi lekar iz daleka, da pregleda vozače, sa obrazloženjem da ja jedini mogu da radim sa raznima, pa ću valjda moći i sa ovim „ludakom,“ koji je sve sa kojima je radio jurio po ambulanti da ih bije i šutira. Rekao mi je i da je doktor šećeraš, vrlo nervozan, posebno kad cele noći karta. Prihvatio sam ponudu, ni malo se ne obazirući na te priče, ali sam obećao da ću povremeno da ga obaveštavam kako mi je. Malo sam se raspitao o doktoru koji dolazi, saznao šta voli i sve pripremio da ga dočekam.  Nestrpljivo sam iščekivao njegovu reakciju kad uđe u ordinaciju. Scena je bila više nego zanimljiva – pravo s’ vrata, lekarsku torbu bacio je na otoman, skinuo bundu i nju bacio preko torbe i počeo da viče da se, u stvari, tako dočekuje lekar specijalista, a onda mi reče da zaključam vrata da prvo odigramo partiju šaha i popijemo kafu, pa onda da prionemo na posao. Sve ovo ponavljalo se svaki put kad bi dolazio, a ja sam ostao sa njim godinama, kao i sa dobrim dr Petrovskim, u ambulanti za kožno – venerične bolesti. Pored svega ovoga i privatne prakse, imao sam i dežurstva u bolnici i honorarno radio u FK „BOR“ u popodnevnim satima, više od trideset godina, sa kraćim prekidima i ništa mi nije teško padalo.

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

2 Comments:

  1. Pingback: Dajem svoju partijsku reč - D E D A B O R

  2. Pingback: Jesen prođe, ja se ne oženi - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *