Lepotica iz Krajne

Reading Time: 4 minutes

Belka umesto plate, predhodna priča, pečalbarenje

Lepotica iz Krajne

Put prema Knjaževcu je prav, ravan i monoton, pa sam mislima odlutao u neka davna vremena i zapitao se zašto se nekada zvao Gurgusovac i zašto je baš u njemu bio zloglasni zatvor, u koji su sve okovane osuđenike iz Beograda sprovodili pešice. Spuštam pogled prema svojim nogama i molim Boga da batini opanci izdrže do kuće. Razmišljajući tako nisam ni primetio da sam već ušao u taj lepi gradić u istočnoj Srbiji.

Njemu je moj tata napravio veliku kuću i veliku štalu, sve pomoćne zgrade su mu velike, ali mu je srce malo i bezosećajno.

Prvi meštanin koga sam sreo i pitao za čika Dobrosava kovača, odmah mi je pokazao njegovu kuću.  Prava gradska lepotica, sa velikom baštom punom raznog cveca i kalemljenih ruža, a prema ulici prelepa ograda od kovanog gvožđa. Gospođa mi sa stepeništa govori da junicu vežem za stub od ograde, pa da uđem unutra i sačekam Dobrosava, jer je on otišao u Zaječar da doveze bojler.  Ubrzo je došao, ispregao konja i odveo ga u štalu, pa se vratio po Belku, odveo i nju i dao joj hranu. Kad sam mu preneo pozdrav od oca, on me zagrli i reče: „ To je moj ispisnik . Zajedno smo služili vojsku u Pirotu. Ajde, boga ti, da mi pomogneš da istovarimo i namestimo bojler, pa ce biti kupanja.“

Bojler je bio na loženje, ali je čika Dobrosav bio vrstan zanatlija, pa je umeo sve sam da namesti i na vodovod priključi. Kupatilo je imalo svoj dimnjak za koji je i čunkove sam pravio.

Kad je sve bilo gotovo, naložili smo vatru i kada se voda zagrejala, gazdarica je rekla da se ja prvi okupam. Ona je za to vreme spremila večeru, posle koje su me odveli u sobu nameštenu za spavanje. Krevet i dušek novi, a bela, uštirkana posteljina širi prijatan miris. Jorgan i jastuk puni perja, ljubavi i mekoće. Dok sam se spuštao da legnem, pade mi na pamet prethodni gazda i njegovo gostoprimstvo, kad me je popeo uz merdivene da spavam u senu, a Belku vezao za stub ispred štale. Njemu je moj tata napravio veliku kuću i veliku štalu, sve pomoćne zgrade su mu velike, ali mu je srce malo i bezosećajno. Nema tog majstora na svetu koji može napraviti to, sa tim se treba roditi.

Spavao sam lepo i ujutru čujem kako čika Dobrosav otvara vrata i budi me da doručkujemo. Dao mi je  uputstva kojim prečicama da idem i posle pozdravljanja, zahvalim se na toplom dočeku i krenem ka selu Žlne, sa torbom punom hrane i svežom vodom u čuturici.

Tamo pitam kako da izađem na Miranovačku Kulu i, uz dobro navođenje ljudi koje sam sretao po livadama i njivama, već u popodnevnim  satima ugledao sam prve kuće. U Belu Palanku stigao sam u sumrak i prvi put rešio da odstupim od smernica koje mi je tata dao i ne odem na noćenje kod Vecka Živkovića u Oreovac.

Priđem tabli koja pokazuje smer za Babušnicu, pogledam dva, tri puta i vidim da imam još ravno 20 km pešačenja do kuće. Belka me gleda, hoće da me lizne, što je znak da se slaže sa mnom i ja krenem. Put je tvrd, pa idemo sa strane, gde su zemlja i trava. Za kratko vreme stižemo u Divljanu, gde su žene i devojke izašle na prelo, pa nasred puta naložile vatru. Belka se samo vatre boji, pa se pribija uz mene tako čvrsto da se ja i ne vidim, što je uplašilo žene, koje su od straha poskakale vrišteći jer su mislile da ie neko strašilo. Njih sam poslednje i video sve dok nisam stigao kući.

Donja i Gornja Koritnjica su kao jedno selo i tu deonicu smo brzo prošli, ali kad smo stigli do izvora hladne vode, iznad same prve vodenice, zastali smo da se ja umijem i rashladim, a Belka da se napije vode.

Gledam u pravcu klisure i prvi put se ljutim na sebe što nisam poslušao oca i otišao da prenoćim u selu Oreovac. Ali šta je tu je, nazad ne mogu, pa zovem Belku da krenemo dalje. Planine u klisuri kao da su zatvorile put.

Zbog mraka se put vidi kao bela staza i Belka počinje da frkće i snažno duva kroz nozdrve, uši diže sve više i jače se privija uz mene, ipak pazeći da me ne zgazi. Tada  se setih šta me je moj deda Veljko naučio kad smo čuvali ovce u dolini. Zaustavim Belku, skinem joj lanac sa vrata i pustim jedan kraj da se vuče putem. To isto uradim i sa čuturicom. Vežem je jednim krajem kanapa i pustim da se vuče, a drugi kraj vežem zajedno sa lancem i držim.

Kad smo krenuli takva se buka napravila od eha, da je klisurom zavladala panika među divljim zverima, a Belka i ja mirno nastavili put, sve do bare i mosta između Bežišta i Resnika, gde se od davnina ispredaju priče kako se tu po ponoći javljaju sotone i vampiri. Približavamo se mostu i ja gledam na sat. Vidim da imamo još deset minuta vremena da pređemo na drugu stranu, ali Belka ne zna i ne haje za te priče, ona oseća žeđ i silazi ispod mosta da se napije vode. Svaki minut mi izgleda kao večnost i ja opet bacam čuturicu i jedan kraj lanca i prelazim na drugu stranu mosta. Gledam na sat i vidim da nam je sad ostalo još samo dva, tri minuta, a Belka neće da se penje, nego gazi preko potoka i dolazi do mene.

Konačno nastavljamo putovanje. Stavljam joj lanac i čuturicu oko vrata i tako prolazimo pored Resnika, pa ulazimo u Belu Vodu. To mesto mi je jako poznato . Tu me je tata dovodio kod harmonikaša Radeta, da slušamo kako lepo svira i peva “da ce Rade prodati livade, za devojke mlade”.

…nastavak priče – Kraj puta, lepota jedna, pečalbarenje

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

2 Comments:

  1. Pingback: Belka umesto plate, pečalbarenje - D E D A B O R

  2. Pingback: Kraj puta, lepota jedna - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *