• nastavak priče Pečalbarenje, pročitajte predhodnu RODI ME MAJKO SREĆNOG, PA ME NA ĐUBRE BACI

Obrazovanje i posao u isto vreme

Školarinu smo sami plaćali, 6.ooo dinara mesečno, a sa Železnicom smo postigli dogovor da nam daju đačke mesečne karte. One su takođe koštale 6,000, a naše plate, u to vreme, iznosile su između 14.000 i 15.000, pa nam je vrlo malo novca ostajalo za hranu i druge potrebe.

Ipak, glavni problem je i dalje bila treća smena, jer ako ne uspemo da se organizujemo, nećemo moći da pohađamo nastavu, pa bi nam sve ostalo bilo džabe. U hirurškom odeljenju, kao stariji radnik od mene, po stažu, treću smenu dobio je Đorđe Firanović, Vladimir Budić u hitnoj službi, Miodrag Milojević  na internom odeljenju, ostao sam samo ja, jer su na svim drugim odeljenjima već davno mesta zauzeli neki stariji radnici, uglavnom sa sela. Njima je noćna smena odgovarala da bi preko dana bili slobodni da obavljaju poljoprivredne radove i čuvaju stoku. Iako sam razumeo njihove potrebe, oni nisu hteli ni da čuju  naše, a Uprava bolnice se nije mešala. Ovi su govorili samo o tome kako ćemo mi, kad završimo, imati veće plate i bolji, lakši posao, da će nam biti podređeni, pa ne vide razlog da nam izađu u susret. U njima se stvarala zavist, ali nije to bilo bez osnova. Znali su oni, a znali smo i mi da smo mnogim mladim lekarima mnogo pomogli da završe  studije i specijalizacije, pa su, kad bi se zaposlili, bili vrlo nefer prema nama.

Opet, sreća mi se još jednom osmehnula kad se stari čika Jelenko ponudio da mi ustupi treću smenu na infektivnom odeljenju. Nas dvojica se nismo poznavali, ali je on čuo za moj problem i rešio da mi pomogne. Otišao u Upravu i zamolio da nam napišu nova rešenja. Ja sam napustio hirurško odeljenje i počeo rad u trećoj smeni na infektivnom, a čika Jelenko je preuzeo prvu i drugu. Zbog tog njegovog lepog i humanog gesta, mnoge kolege sa drugih odeljenja javno su mu zamerale, a ja bio i ostao večno zahvalan.

On je bio jedna od legendi bolnice u Boru. Nema čoveka koji nije znao za njega, čika Dobrosova sa hirurgije, ili čika Dragoljuba i Boška iz apoteke. Čika Jelenko je bio vrlo mudar i iskusan čovek, od koga sam učio životnu školu i, zahvaljujući  kojem sam mogao da pohađam i medicinsku školu u Zaječaru. Dok je on bio na odeljenju, nisam imao nikavih problema, ali, krajem druge školske godine, zbog bolesti je otišao u invalidsku penziju. Priredili smo lep ručak u njegovu čast i kupili mu poklon, a on i ja razmenili smo ručne satove.  Tada su počeli moji problemi i doživljavao sam razna poniženja od svih kolega sa odeljenja, posebno od Mice, članice sekretarijata  partijske organizacije Opšte bolnice. Ona je u to vreme bila veliki autoritet i svi su joj verovali i bili na njenoj strani . Na mojoj je bila jedino časna sestra Simona, koja je imala ulogu odgovorne sestre na odeljenju, ali protiv Mice niko nije smeo, niti je mogao. Ona me je, na nagovor ostalih, toliko ocrnila da ni Timok nije mogao da me opere, a kako su joj u Upravi bolnice verovali svaku reč, ukinuta mi je treću smena, što je za mene značilo kraj daljeg školovanja.

I kao što rekoh na početku, rodi me majko srećnog, pa me na đubre baci. Ovog puta, moje probleme rešio je kolega sa ortopedije, Bora Natavejić, koji mi je ponudio da preuzmem njegovu treću smenu.   Uprava je donela rešenje i ja sam nesmetano nastavio da odlazim na predavanja. Nije prošlo ni mesec dana, a na infektivnom odeljenju dogodile su se velike krađe, te je morala i policija da se umeša. Kako su neki bili krivično gonjeni, upravnik bolnice me je hitno vratio tamo, u treću smenu. Mnogi su saginjali glave, ne toliko zbog moga povratka, koliko zbog  krađa koje su organizovano sprovodili u vreme moga odsustva. Trudio sam se da prema svima budem isti kao i pre, a oni su se i dalje distancirali. Dani su prolazili, a moje kolege, na čelu sa tetka Micom, počele su međusobno da se svađaju.  Ja se nisam mešao jer me nije interesovalo, a nisam imao ni vremena. Dane sam provodio u školi, a noći na odeljenju. Ponekad je bilo vrlo teško, posebno kad su izbile epidemija šarlaha i žutice. Tada su po dva bolesnika ležala u jednom krevetu. Ipak, najteže je bilo kada je bilo više dece koju je trebalo umiti, presvući, očešljati, posteljinu promeniti i dati lekove.  „Ćira“je u Bor iz Zaječara obično stizao pre 22h, pa smo, žureći, odmah odlazili svako na svoje odeljenje.

Jedne večeri, samo što sam primio smenu, začulo se zvono koje nije prestajalo da zvoni. Prekinuo sam obilazak  bolesnika i brzo otvorio vrata. Prvo sam video tetka Micinog sina Zorana, a zatim njenog muža.  Pitam šta se dešava, a oni mi pokazuju nosila i na njima tetka Micu. Otvario sam drugi deo vrata i rekao im da je unesu u moju sobu. Ona je bila toliko slaba da nije mogla ni reč da izusti, pa sam od njenog muža i sina saznao kakve simptome ima. Pozvao sam dežurnog lekara bolnice da je pregleda i odredi terapiju, a on me je, ni ne pogledavši u Micu, pozvao da izađemo napolje da bi mogao da mi opsuje majku i kaže kako veću budalu od mene u životu nije sreo. Pitao sam ga zašto to radi umesto da spašava život tetka Mici, a on mi reče da ona to ne zaslužuje, jer mi radi o glavi i nanosi mi zlo. Kaže, ne prođe dan da ne dođe kod njega u Upravu da me tužaka i kalja na sve moguće načine. I tako upravnik, igrom slučaja, dežurni te noći, ode, bez da izvrši pregled i poželi mi laku noć.

Od njegovih reči nije mi bilo dobro i nešto mi se mantalo u glavi, te dugo nisam mogao da se priberem. Sedim u kancelariji i razmišljam gde je bio ovaj čovek kad se polagala Hipokratova zakletva. Već sam napomenuo da je soba u koju sam smestio tetka Micu bila pored kancelarije, samo jednim vratima odvojena, tako da sam mogao da je čujem kako diše, kašlje ili povraća, pa sam ustao i otišao da je pogledam. A ona okreće glavu na drugu stranu, nema ni snage, ni hrabrosti da me pogleda. Vratio sam se u kancelariju i pogled mi pade na odeljenjsku apoteku, smeštenu u četiri ogromna ormara. Doneo sam odluku da, na svoju odgovornost, počnem sa terapijom. Bio sam na pola puta do završetka medicinske škole, ali sam o lekovima i njihovoj praktičnoj primeni znao mnogo više zahvaljujući samostalnom radu u trećoj smeni.

• nastavak priče – Dajem svoju partijsku reč