• nastavak priče Pečalbarenje, pročitajte predhodnu MOJ PROFESOR ISIDOR PAPO

,,RODI ME MAJKO SREĆNOG, PA ME NA ĐUBRE BACI,,

U mom slučaju, ova poslovica bila je san koji se ostvaruje.

Put u nepoznato bio put ispunjen srećom i radošću. Malo mesto, poznato po rudarenju i rudniku, koji je 1903. godine počeo sa radom i u kome su sve majke tražile svoje izgubljene sinove, pa tako i moja. Došla je za mnom u gradić velikog srca, koji je rado primao sve koje mali voz Ćira, uzanim kolosekom, doveze iz pravca Zaječara i Paraćina, ili autobus ,,Raketa,, iz pravca Beograda.

Sreća me je pratila na svakom koraku  od samog dolaska. Mnoge kolege i prijatelji su me osuđivali što sam napustio Beograd, veliki i glavni grad Jugoslavije, takvu ustanovu kao što je VMA i naravno, čuvenog hirurga Isidora Papa. Govorili su mi da sam lud, a ja njima da nikada u životu nisam doneo pametniju odluku, jer sam u ovom malom mestu  počeo da dišem punim plućima, iako je vazduh bio zagađen dimom koji je neprestano kuljao iz visokih dimnjaka. Tu sam srećan i zadovoljan,  jer nema nepravde, nema podela i  i svi smo isti, isti taj zagađeni vazduh dišemo, ali se  volimo i uvažavamo,  kao da pripadamo istoj porodici.

Najpre sam upoznao Bor – selo i Borsku reku  koja je proticala ispod starog groblja, pa kroz centar sela, deleći ga na dva dela, puna seoskih gostionica. Borska, kao i Kriveljska reka, u to vreme su bile pune ribe, a odgovarale su nam i zbog blizine, jer smo imali samo bicikle, pa smo često išli na izlete tamo, moj šef, dr Flasig i ja. Desilo se tako da ni ovaj dobri čovek, kao i oni pre njega, nije imao dece,  pa me je, od samog upoznavanja, očinski prihvatio. Isto su činili ljudi koje mi je sudbina dodelila još dok sam bio dete pečalbar u Rgotini, Salasu, Dubočanu i Glogovici, ili mnogo kasnije, u Beogradu. Za to nemam posebno objašnjenje,  osim da je takva bila Božja volja.

Pored toga što sam radio na odeljenju sa ležećim bolesnicima , što je za mene bila novina, moj šef, dr Flajsg često me je zvao da mu asistiram, s tim da izvršim celokupnu pripremu,  da kada dođe, ne gubi vreme, nego odmah počne sa  operacijom.  Jednom prilikom, držeći skalpel u ruci, spreman da počne, pogleda u pacijenta pa u mene, udalji se par koraka i upita me da li bih mogao da uradim ovu operaciju.  Rekao sam da bih mogao,  ali ovu ne, jer je na stolu ležala osoba koju mnogo volim.

„Čuo sam ja to, zato te i pitam,“ reče doktor,  „ali ne možeš uvek da biraš. Desi se da moraš da sečeš i one koje voliš i one koji tebe vole, bitno je da ozdrave.“

Iskustvo koje sam stekao u radu sa ležećim pacijentima, bilo mi je dragoceno, ali i bolno, jer je bilo slučajeva u kojima smo, i pored izuzetnog zalaganja, bili bespomoćni. Kolektiv u kome sam sada radio, bio je neuporedivo manji u odnosu na hiruršku kliniku i VMA, ali smo bili daleko složniji i bliskiji, pa je sve bilo lepše i problemi su se rešavali lakše. U isto vreme kada sam ja počeo da radim, u hirurško odeljenje došao je i dr Marko Pušelja, najpre da stažira, a zatim i specijalizira hirurgiju. Postali smo dobri prijatelji i sa njim sam provodio najveći deo svog slobodnog vremena. Iako je imao porodicu, često smo išli u bioskop i biblioteku i utrkivali se ko će više knjiga da pročita i filmova da odgleda.  Dešavalo  se da ponekad isti film gledamo više puta,  pa kada primetimo, polako izađemo iz biskopa, pazeći da nas niko ne vidi, da nam se ne bi smejali. Onda se sami sebi slatko nasmejemo, pa odemo da obiđemo pacijente. Taj period ostao mi je u divnom sećanju. Marko i ja bismo, posle obavljene jutarnje vizite, odlazili u njegov stan da naložimo vatru i pripremimo doručak deci i to su slike kojih se uvek sa radošću i nostalgijom sećam, jer su to bila drugačija vremena.

Dani su brzo prolazili, događaji se smenjivali kao na pokretnoj traci, ali najlepši od svih, nešto o čemu sam godiama maštao desio se -60. godine. Medicinska škola u Zaječaru otvarala je  odeljenje za obrazovanje odraslih i vršila upis kandidata koji  su ispunjavali sve uslove, a nastava se odvijala u popodnevnim satima. Praksu su nam priznavali, jer smo svi već u radnom odnosu u zdravstvenim ustanovama.  Sve mi je odgovaralo, samo je bio problem kako organizovati rad u trećoj smeni i na nekim odeljenjima i put do Zaječara, jer je više nas rešilo da upiše školu.

• nastavak priče Obrazovanje i posao u isto vreme