• predhodna priča – PUT U NEPOZNATO

• fotka preuzeta sa portala Yugopapir, gde je urađem jedan od intervjua sa Papom

MOJ PROFESOR ISIDOR PAPO

Ovo je moja priča o velikom čoveku, gromadi među ljudima sa kojima sam se sretao, družio i radio i osećaju koji me nikada nije prevario, te sam i dan danas siguran da me je on gledao kao roditelj svoje drago i milo dete. Taj dobri čovek bio je profesor Isidor Papo, hirurg svetskog glasa. Bio je vojni lekar i, u vreme kada smo se upoznali, imao je čin pukovnika, a bio je i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Uz ogromno poštovanje svega što je radio i što je bio, volim o njemu da kažem „moj profesor,“ iako možda ne bi trebalo da ga svojatam, ali ja drugačije ne mogu. Neki su ga poznavali lično, neki iz priča ili zapisa, a ja sam imao tu sreću i privilegiju da budem deo njegove ekipe, koja je dane i noći provodila u operacionoj sali, spašavajući živote.

Kada smo se upoznali, moj profesor je bio u punoj radnoj snazi. Zdrav, jak, brz kao munja i vredan kao mrav, ostavljao je utisak da dok hoda leti, a onaj ko je hteo da ga prati morao je da trčkara. O njemu su mnogi pričali i pisali kao o briljantnom hirurgu i velikom stručnjaku iz oblasti kardio – hirurgije, a posebno iz oblasti plastične hirurgije jednjaka, pa danas metoda koju je primenjivao nosi njegovo ime.

Moj Profesor bio je pravi poliglota, govorio je pet, šest stranih jezika, putovao je po celom svetu i usavršavao se u Rusiji, Engleskoj, Indiji i Americi. Čak i na tim putovanjima, u pratnji delegacija koje je predvodio drug Tito, mislio je na nas mlade koji smo ga pratili i dočekivali, pa bi nas uvek obradovao nekim poklonom. Uprkos svemu, bio je skroman čovek i mnogo se razlikovao od drugih, koji su u to vreme možda i češće putovali na razna usavršavanja, jer su imali više slobodnog vremena. U prilog tome govori i činjenica da su ga svakog jutra na posao dovozili vojnici u starim limuzinama, još iz rata, a tek mnogo kasnije kupio je crvenu Opel Olimpiju, model iz 1951. godine, sa menjačem na volanu, koju je sam vozio. Pre njega, neki od lekara specijalista iz Hirurške klinike kupio je italijanski Topolino 600, čija je cena bila 600.000 hiljada dinara, što je u to vreme predstavljalo pravo bogatstvo. To su bila jedina privatna vozila koja su mogla biti parkirana ispred glavnog ulaza i predstavljala su pravu atrakciju, pa smo često išli da se prošetamo, pogledamo ih i sa uzdahom se zapitamo hoćemo li moći ikada da imamo takva.

Jednog dana, neko od vojnika vozača u hitnoj službi, stao je iza limuzine mog profesora, a zaboravio da povuče ručnu, pa su kola krenula i zaustavila se udarivši u zadnji deo njegovog auta. Vest je brzo stigla u operacionu salu br. 1. Profesor je bacio instrumente i, ne skidajući rukavice, masku i mantil, izjurio napolje kao da je zemljotres, a vojnici koji su se tu zatekli, razbežali se po krugu VMA. Kad smo videli da je šteta na autu gotovo neprimetna, vratili smo se u operacionu salu, presvukli se ponovo i profesor je nastavio operaciju tamo gde su asistenti stali.

Da se razlikovao od drugih govore i mnoga dobra dela koja je činio, briga koju je ukazivao svima bez razlike, bilo da su bogati ili siromašni, da su iz grada ili iz sela. Najviše pažnje poklanjao je ipak siromašnim pacijentima, kojima je, ako nisu mogli da plate bolničke troškove i operaciju, plaćao iz svog džepa. Pominjao sam već i malog Đokicu kojeg nikada nije mimoišao, a da mu nije dao neku paru, kao i nama mladima. Svima je obezbeđivao stanove, trebalo je samo da mu donesemo izvod iz matične knjige venčanih. Sa osobljem Hirurške klinike pešice je išao na doček Ho Ši Mina i cara Hajla Selasija, u Ulici kneza Miloša. Tu smo stajali i čekali druga Tita i njegove goste da prođu, pa se ponovo vraćali na kliniku, svako svom poslu. Nekada su operacije bile teške i duge, ali on nikada nije zaboravljao da pozove dežurne i naredi da se svima obezbedi hrana, ne skidajući pogled sa pacijenta na operacionom stolu. O svemu i o svima je razmišljao i sve vredne i poštene radnike uvažavao i nagrađivao. Vrlo retko ili nikada se nije smejao, mada je često pričao kako na svom stolu ponekad nalazi ceduljicu kojom ga Jovan Plakaski, stručnjak u odeljenju za sterilizaciju, obaveštava da će u ponedeljak biti bolestan, što je, naravno, kod nas izazivalo smeh.

Da je profesor voleo da njegovo osoblje bude, pre svega, pošteno, uverili smo se i osetili kada je iznenada zakazan hitan sastanak osoblja Hirurške klinike, u velikoj sali. Sjatilo se i staro i mlado, civilna i vojna lica, puna sala, a samo tri stolice. Jedna za omladinskog sekretara, tj. mene, druga za predsednika sindikata, a treća za profesora Papa. On ubrzo ulazi, seda, gura mi neki papir u ruke i kaže: ,,Omladinac, pročitaj ovo što glasnije, da čuju i oni što nisu smeli da dođu!“ Ja čitam, a ni sam ne znam o čemu se radi, dok, u kolicima, nisu dovezli generala Bajića. Uistinu, bio sam zbunjen i iznenađen, jer baš ništa na papiru nije imalo veze sa mnom, niti sa omladinskom organizacijom, radilo se o odnosu osoblja prema bolesnicima, kao i pacijenata prema osoblju, davanju i primanju mita, što nanosi veliku štetu ugledu hirurške klinike na čijem čelu je već godinama profesor Papo. Kad sam završio sa čitanjem, on, po činu pukovnik, naređuje generalu Bajiću da pročita imena iz njegove beležnice i sume novca koje je su im davane za usluge brijanja, umivanja, promena posteljine, kao i donošenja i odnošenje guske i lopate. Svi pročitani stali su ispred profesora, sindikalca, mene i generala Bajića, te su za primanje mita momentalno dobili otkaze, a general Bajić, kome je još par nedelja bilo potrebno lečenje, otpušten je kući,  jer je i on ukaljao ugled klinike. Sastanak je završen, a da niko ništa nije smeo da kaže. Ja znam da je moj profesor mnogo dobar i plemenit čovek, koji bi za poštene i vredne radnike i dušu dao, ali je prema neradnicima i nepoštanima bio krajnje surov i za takve u hirurškoj klinici kojom je on rukovodio nije bilo mesta.

O njegovoj veličini govore mnoga dela, nemoguće je sve nabrojati.

Dobro pamtim naš rastanak, kad me je očinski zagrlio i savetovao da, gde god da odem da radim, ostanem isti kakvog me on zna. Te iste godine došao je u Bor kao supervizor, da obiđe i oceni rad hirurškog odeljenja i operacionu salu. Obojica smo se  jako obradovali pri ponovnom susretu. Prvo me pitao šta dalje učim, pa tek onda kako se snalazim u ovom malom, rudarskom mestu. Kazao da sam mu da sam upisao Medicinsku školu u Zaječaru i da mi dobro ide, da sam odličan učenik, pa mi profesori povremeno daju dnevnik u ruke i šalju me da mlađima držim predavanja. „Ni malo ne sumnjam,“ reče mi, „koliko me pamćenje služi, ti si i nama starijima održao predavanje u onom amfiteatru VMA.“  Rekoh mu da se tog događaja nerado sećam, jer me, osim njega, niko nije razumeo.

Godine su prolazile i moj profesor dolazio je u obilazak još dva – tri puta, sve dok zdravlje nije počelo da ga izdaje. Poslednji put kad smo se videli, rekao mi je da ne brinem, nego da i dalje učim i usavršavam se, da to bude moj dug njemu i da će on biti srećan. Zaista je sve mlade, vredne i poštene ljude istinski voleo i učio nas je da i mi volimo i poštujemo ljude i svoj posao, ali i da težimo stalnom sticanju znanja. Mnogo je puta pisano i govoreno o njegovim stručnim kvalitetima, a ja sam imao potrebu i želju da upoznate i jednu drugu, isto toliko važnu stranu general pukovnika, profesora Isidora Papa, velikog lekara i još većeg čoveka.

Neka mu je večna slava i hvala!

• nastavak priče – Stara srpska poslovica