• predhodna priča – LJUBOMORA ČINI ČUDA

PUT  U NEPOZNATO

Sa plavom fasciklom, zelenim mantilom  i crnim kišobranom u jednoj ruci i Teslinim radiom, koji sam kupio na kredit, u drugoj, krenuo sam na dalek i neizvestan put, što dalje od VMA i njenog ogromnog amfiteatra u kome sam one noći izgovorio bezbroj teških reči .

Na autobuskoj stanici nisam odmah stao u red da kupim kartu, nego sam izašao na peron i gledao parkirane autobuse. Krenuo sam u Bor, za koji nisam imao pojma gde je, ni šta je. Svi autobusi na peronu bili su oprani i čisti, sem  jednog koji je bio toliko prljav i blatnjav da mu nisu ni dozvolili da uđe u stanicu. Ja, sa osmehom, uđem u njega ne pitajući vozača gde ide, samo koje je sedište slobodno. Majstor, jedući neki mastan burek, podiže pogled i nonšalantno pogleda prema sedištima, govoreći da mogu da biram jer su sva slobodna i da će mi dati kartu kad obriše ruke.

„Ja vozim na kraj sveta,“ reče, „a dokle ti ideš?“  Rekoh mu da mi prvo kaže cenu karte da vidim imam li dovoljno novca, a on mi odgovori da će me voziti i bez para, ako pristajem tamo da idem, jer tamo niko ne ide.

„Idem ja i, molim Vas, pišite mi kartu, jer neću da se švercujem i mnogo Vam hvala na ljubaznosti.“  Za to vreme ušlo je još nekoliko putnika i on žuri  da napiše svima karte, psujući, ali je muzika toliko glasna da se i ne čuje psuje li nas, putnike, ili svoju sudbinu koja ga vodi na dalek put kroz Homolje i crnovrške planine, u kojima je godinama gazdovao i harao čuveni odmetnik Babejić.  Autobus bombastičnog  imena „Raketa,“ kretao se brzinom kornjače, jer je makadam put bio toliko pun rupa, da je vozač sve vreme išao cik – cak, a mi se sudarali unutra, pa smo ga molili da još malo sporije vozi. Majstor, dobar čovek, a još veći šaljivdžija, otvori vrata i kaže da izađemo da protegnemo noge, a on nastavi sa laganom vožnjom.

Putovali smo skoro ceo dan od Beograda do borskog rudnika i kad smo najzad stigli, iako umoran i izmučen, bio sam presrećan što je sve iza mene sada izgledalo toliko daleko, kao da se odigralo u kameno doba. Moja sreća je bila još veća kad sam iz autobusa ugledao svoju sestru Smilju i zeta Gojka kako me čekaju i trče mi u zagrljaj da se pozdravimo. Taj osećaj činio je da mi srce igra, a toga u lepom i velikom gradu nije bilo. Taj veliki grad nije pripadao meni, a još manje ja njemu. Tu su živeli neki nepoznati ljudi, u čije ime i za čije dobro sam izgovorio one teške reči, koje je samo veliki čovek, profesor Isidor Papo ispravno razumeo. Zato me je, na žaljenje mnogih, nagradio, a ne kaznio. A ja sam samo želeo pravdu, da steknem znanje i napredujem u službi.

Sutradan, moja sestra i ja otišli smo u bolnicu rudara i radnika. Srdačno nas je primila sekretarica, Ljubinka Stojanović i uz kafu smo sačekali upravnika, dr Dušana Pavlicu, pravog gospodina. Kada je stigao, rekao je da su potrebe bolnice za ovakvim kadrom velike i da će me odmah primiti u službu. Sekretarici je naložio da mi u toku dana napiše rešenje za hirurško odeljenje i pozvao šefa hirurgije da odmah dođe da se dogovorimo kada da se javim na posao. Ubrzo je u kancelariju ušao visok čovek sa naočarima koje je često podizao, i odmah po upoznavanju predloži da pođem na odeljenje da se upoznam se sa ostalim osobljem. Zvao se Gerhard Flajsig i bio je odličan hirurg i dobar čovek. Kad sam mu kazao da dolazim sa VMA, gde mi je šef bio profesor Isidor Papo, bilo mu je veoma drago, pa mi je odmah ponudio svoju uniformu da se presvučem i uđem u operacionu salu, gde je trebalo hitno da uradi oeraciju slepog creva, da mu asistiram. Ja od sreće nisam znao  gde sam i šta me je snašlo za tako kratko vreme. A moja sestra, dok je čekala da završimo, skupila mlade medicinske sestre, pa priča li priča o meni kao Beograđaninu, koji je, eto, zbog ljubavi prema sestri odlučio da zauvek napusti veliki grad i dođe u ovu selendru Bogu iza nogu, da i živi i radi. Pri polasku kući, kažem joj da moramo da svratimo na autobusku stanicu da pronađem onog vozača „Rakete“ da se počastimo jednom „mučenicom,“  jer mi je bio srećne ruke, onako masne do laktova.

• nastavak priče – Moj profesor Isidor Papo