Greške u razgovoru za posao
Iz dugogodišnjeg menadžerskog iskustva i razgovora sa osobama koje žele posao, navešću neke od grešaka koje sam uočio. Naglašavam da se radi o kandidatima koji prvi put traže posao, retko o kandidatima koji već rade.
Umesto kandidata na razgovor dođe otac, majka, tetka, sestra ili neko od najbližih iz okoline. Te osobe o kandidatu pričaju subjektivno u superlativu bez ijedne kritike. Na pitanje: zašto na razgovor nije došao kandidat, naslušao sam se opravdanja o kojima bih mogao da našem knjigu. Te osobe su spremne i za svađu jer najčešće su u svom iskustvu imale odbijanja na prvu loptu i nailazile na potpuno nerazumevanje poslodavca sa kojima su ranije razgovarali. I najgore od svega, i dalje ne prihvataju činjenicu da se ne zapoljavaju oni, već je posao potreban osobi koju predstavljaju, a da lepe reči i tudja ruka svrab ne češkaju. Jednostavno, to ne radi!
Nemanje osnovnog znanja o firmi u kojoj se nalaze i poslodavcu sa kojim razgovaraju o poslu. Hajde da ovo drugo i stavimo na marginu, ali doći na razgovor za posao a da kandidat nema osnovne informacije šta se radi u firmi u kojoj traži posao dovodi do zablude kandidata, razočarenja zbog očekivanja i do otkrivanja nedostataka kod kandiata za predviđenu poziciju. Priprema za razgovor je podjednako bitna kao i spremnost da se odgovori na pitanja koja se ne očekuju na razgovoru. Potreba za definisanjem osnovnih ciljeva kompanije i orjentacije ka poslovima su najosnovnije stvari za kandidata, polazne tačke, ne samo za razgovor već i kasnije za rad.
Veliki zahtevi a malo znanja i predhodnog iskustva kandidata. Poštujem samopouzdanje kod kandidata, ali imati diplomu a nemati znanje za određene poslove su zabluda koja šteti i kandidatu i poslodavcu. Kandidat ima formalnu diplomu a ne i potrebna znanja, a poslodavac traži osobu koja odmah može da preuzme odgovornost za date zadatke.
Moram priznati da mi se dešavalo da kandidati za posao odmah definišu svoje potrebe, a da su potpuno nespremni da rade ponuđeni posao. Potrebe koje iskazuju su: određeno radno vreme, fleksibilnost nadređenog, godišnji odmor, plata, bonusi, privilegije i svašta nešto, a znanje NULA, iskustvo – stečeno na društvenim mrežama. Ukratko: potpuno su neopterećeni predhodnim iskustvom.
Nekomunikativnost. Ako treba kleštima da izvlačim reči, mogu misliti kako će sutra komunicirati sa kolegama, sa pretpostavljenim, sa klijentima! Saradnja i komunikacija sa drugim ljudima su ključne stvari. Niko ne želi pored sebe osobu koja ne želi da priča, koja ne sarađuje. Iz ovoga proizilaze mnogi problemi i sukobi koji su u najvećem procentu destruktivni. Ne hvala, doviđenja.
Poverenje stičemo u svakom obliku rada, počev od komunikacije i saradnje.
Da, imam diplomu, stekao sam je i ponosan zbog iste, ali nakon diplomiranja nisam sticao nikakva znanja, nisam pročitao ni jednu knjigu iz uže stručne oblasti, a ostalo me ne interesuje. Otvorenost za promene, napredovanje i učenje su nešto što danas svaki poslodavac očekuje od svog zaposlenog. Potpuno je u redu da neko ne želi da se obrazuje iz drugih oblasti, da ima nameru da nadogradjuje samo oblast kojom se bavi. Medjutim, danas su promene toliko izražene da svako od nas treba da nadogradjuje svoje znanje i da ga proširuje na druge oblasti kako bi mogao da prati, inovira, bude proaktivan. Ostati na početnom nivou je za neka vremena od pre 50 godina kada su ljudi sa istom olovkom išli u penziju, u istoj firmi, sa istog radnog mesta.
Mene su poslali iz centrale!
Neizostavna činjenica u poslednjih 16 godina koliko radim menadžerski posao. Ok, hvala. Hajde da se sada vratimo na sve ovo gore navedeno. Hajde da sada definišemo to što ste zakasnili na razgovor, došli neprikladno obučeni, predstavili ste se nadimkom ili imenom kojeg koristite na društvenim mrežama, vašim stavom da je ovo radno mesto napravljeno upravo zbog vas, što imate loše mišljenje o firmi i meni, što gledate kroz mene kao kroz zid, što mašete rukama kao da hočete da me bijete, što koristite vulgarne reči i vičete, potrebu za sopstvenom kancelarijom, službenim vozilom i većom platom od moje, i tako dalje.
Izvinite što sam vam uzeo previše vremena za ovaj razgovor, što sam postavio neka pitanja zbog kojih sam vam podigao pritisak. Izvinite što sedimo na pogređnim mestima, hajde da se zamenimo.
U nekom savršenom svetu, stvari bi funkcionisale drugačije. U ovom našem, u našoj zemlji, u 73,5% (postotak je nasumičan) slučajeva se unapred zna ko će biti primljen na posao iako je raspisan konkurs, bez obzira kako se kandidati ponašali na razgovoru na posao.
Vrlo je čest i slučaj gde poslodavci govore jedno a u praksi vas sačeka nešto totalno suprotno. Svi hvale svoje firme, sve je predivno, a kada krenete da radite vidite tek gde ste došli. Ne dao bog da imate neki zahtev, kao da su oni koji traže posao robovi. Pa naravno da ljudi imaju zahteve, moraju da plate račune, nahrane decu, niko ne radi iz neke velike ljubav nego svakodnevnice i obaveze. Bitno je na kraju krajeva da obe strane budu realne i sa ponudom i sa očekivanjem.
Ne postoji savršen CV. Niti najbolji CV. Postoji utisak kod onih kojima je neko potreban. Kada se to shvati sve je mnogo lakše.
Mozete napisati CV za Nobelovu nagradu ali najbitnije je da li ste rodjeni za nekakav posao i koliko se angazujete tokom rada.
Za neke psoove ne treba ni intervju, ni CV, ai niko se ne prijavljuje, zato što su ti poslovi teški iako dobro paćeni. Higijeničar u Beogradu na primer dobro zarađuje, isto kao i vozači,radnici gradske čistoće, potrebni su radnici i na raznim poslovima gde je potrebna fizička snaga, pojoprivreda, gradjevina, itd, itd… ali svi žele fensi poslove gdesvi hrle i gde je selekcija ogromna
Kako je na Internetima dovoljno do 5 sekundi da vas privuče ili odbije sadržaj, tako i u prvom susretu sa kandidatom potrebno je do 4 minuta da otkrijete mnoge stvari koje će vas ostavili ili izbaciti iz fokusa.
Na kandidatima je!