Čučuk Stana i hajduk Veljko, svadba, pečalbarenje

Reading Time: 6 minutes

Predhodne priče

Pečalbarenje

Dragčetova sećanja, pečalbarenje druga priča

Čučuk Stana i hajduk Veljko, uzeše se dvoje mladih a da nisu ni znali

Kada su do našeg gazde, Veljkovog oca počele da stižu glasine da devojčica Stana ima jos neke prosce, odmah je u komšiluku kupio lepu kuću i imanje, pa zaprego Kušlju i odjurio u Sikole da doveze celu njenu porodicu. Nama, majstorima, govorio je: „Što je sigurno, sigurno je.“

„Jeste sine, tako sam ti rekla, ali ovo je izuzetak, možete slobodno da se poljubite da svi vide da se volite i da ste se iz ljubavi uzeli.“

Stana se brzo navikla na novu sredinu i pridružila nam se u igri, čak bila i bolja od nas u mnogim stvarima. Gazdin sin Veljko bilo je hrabro, ali neposlušno dete. Sve je radio na svoju ruku, pa je tako više voleo da boravi u kuli baba Finke, nego u novoj kući koju mu je otac pripremao. Najviše je uživao u društvu braće, Milutina i Miljka, kao i nerazdvojnih drugova Nikole i Stojana. Sa njima je često znao da ode do Smedereva, da popiju malo crnog vina, a posle i da zametnu kavgu, ne birajuci s’ kim, jer je Veljko sebe i družinu smatrao najjačom. Za to vreme kuću i Krajinu je ostavljao Stani na čuvanje. Kada bismo se igrali rata, a Veljko ne bi bio tu, nudili smo Stani pomoć, da ga neko od nas zameni i zajedno sa njom brani Krajinu, ali ona nije htela ni da čuje. Govorila je da može i sama, a da njenog hrabrog Veljka ne može niko da zameni.

Iako je naš gazda imao mnogo krupne stoke, volova i krava, Veljko je mnogo voleo da jaše konje, pa mu je otac i tu želju ispunio. Kupio mu je konja kome su dali ime Kušlja. Pošto je Veljko bio sitan, pomagali smo mu kada god je hteo da ga uzjaše, a sve to, kroz prozor, je gledala komšinica Stana i glasno se smejala. Živela je preko puta Veljkove stare kuće, sa svoje dve sestre i jednim bratom. Bila je najstarija i najhrabrija, iako rastom najmanja. Njen i Veljkov otac ugovorili su njihov brak, bez da ih išta pitaju. Čekalo se samo da bude završena gradnja nove kuće u kojoj će njih dvoje živeti.

Za vreme tesanja građe za krov, mnogo dece je dolazilo i tražilo da im napravim drvene sablje sa kojima su se igrali rata i ja sam to činio sa velikim zadovoljstvom. Napravio sam i sebi jednu, samo Stana nije htela sablju, nego pušku. Nađem ja neku krivu motku, malo je otešem i ostavim malo dužu, tako da je bila prilično veća od nje, onako sitne. Pri nišanjenju, Stana je uvek zauzimala čučeći stav, pa smo je zbog toga i njene naravi nazvali Čučuk Stana. Njenoj hrabrosti i neustrašivosti divilo se celo selo i okolina, pa su, kada smo se igrali rata, svi meštani dolazili da je gledaju, što se najviše dopadalo Veljku i njegovom ocu.

Kuće i okućnicu smo podelili tako da stara kuća i deo placa predstavljaju smederevsku nahiju, a deo placa na kome se gradila nova kuća pripadala je negotinskoj Krajini. Kada smo se igrali rata, Stana i Veljko uvek su branili Krajinu i glasno vikali da život daju, ali Krajinu ne daju. Svima nam se to dobro urezalo u glave. Jurišali su na nas vrlo ozbiljno, pa su često, iako smo mi bili brojniji, zauzimali našu smederevsku nahiju i ubirali naše jabuke,kruške i grozđe. Kasnije su nas zadirkivali da smo kukavice i slabici.

Kada smo završili sa izgradnjom kuće, Veljkovi roditelji su počeli pripreme za veselje i svadbu.

Tog dana vreme je bilo lepo i toplo, pa su po sinovljevoj želji postavili veliki šator na delu placa nove kuće, odnosno na negotinskoj Krajini. Veljko je odlučio da se baš tu venča, njegov otac je sve činio da mu udovolji, samo da ga oženi Stanom.

Sve je bilo spremno i u izobilju. Pored pečenih prasića i ovaca, na ražnju se vrtelo i jedno mlado june, oko kojeg smo se okupili svi osim mladenaca. Pitali smo se gde su, jer je to bio njihov dan, onaj koji se dešava jednom u životu. Veljkov otac je rano otišao u Salaš po matičara, sa Kušljom upregnutim u čeze, ali niko od nas to nije znao. Sve su držali u tajnosti, plašeći se da Veljko ne sazna i pobegne u smederevsku nahiju. Mi smo se i dalje čudili što njega i Stane nigde nema, a još više nas je iznenadilo kada smo videli da odrasli donose veliki, drveni sto ispred nove kuće, stavljaju ga na ulaz u veliki šator i prekrivaju srpskom zastavom. Muzika sastavljena od klarinetiste, gajdaša, frulaša i bubnjara, neprestano je svirala, a oni koji nisu imali posla, hvatali su se u kolo, igrali i pevali. Mi smo trčali oko kuće i igrali se, malo žmurke, malo rata, ali nam nije bilo zabavno bez Stane i Veljka. U jednom trenutku, na komandu kuma, muzika je svirala tuš, jer je na kapiju ušao gazda. U čezama je sedela ženska osoba, obmotana srpskom zastavom preko grudi i ramena, a u rukama je nosila veliku, debelu knjigu sa crvenim koricama. Sišla je sa čeza, prišla velikom stolu i pitala gde su mlada i mladoženja. Slegli smo ramenima, jer nismo znali o čemu se radi i za koga nas pita. Kad nam je kazala da pita za Stanu i Veljka, svi smo u glas povikali da ih i mi tražimo celo pre podne, jer nam nedostaju u igri.

„E, deco, oni danas ne mogu da se igraju sa vama, jer ja imam sa njima da obavim jedan vrlo važan posao,“ rekla je nama nepoznata žena.

Odgovorili smo da smo se sinoć do kasno igrali i da nam ništa nisu rekli, a ona je, sležući ramenima, prokomentarisala da nisu ni mogli, jer o tome ništa ni oni ne znaju, sve su njihovi roditelji dogovorili.

I stvarno, u tom trenutku, iz kuće izlaze lepo obučeni Stana i Veljko, sa njima roditelji, a iza njih kumovi. Njih dvoje se povremeno pogledaju ispod oka i nevoljno prilaze stolu gde ih čeka matičarka. Sa nestrpljenjem i nervozno prevrće knjigu po rukama, baca pogled prema mladencima, a u očima joj se vidi tuga. Ali služba je služba i čin se mora obaviti. Svi stariji gosti prilaze bliže da što bolje čuju. Muzika prestaje da svira, a mi glavom i rukama zovemo Stanu i Veljka da pobegnu iz one zasede roditelja, kumova i matičara, da dođu da nastavimo sa žmurkama i ratnim igrama koje smo sinoć započeli. Stana gleda u Veljka, a on širi ruke prema nama i nemoćno uzdiše. Matičarka počinje da čita bračne dužnosti, a mi zbunjeno gledamo i pitamo se kakve to veze ima sa Stanom i Veljkom, kada smo svi mi samo drugari i ne znamo ni za jednu drugu zakletvu, osim one da čuvamo Krajinu. Matičarka pita prvo Stanu da li dobrovoljno stupa u brak sa prisutnim Veljkom i da se slučajno nije obećala nekom drugom. Ona gleda u majku i pita šta da kaže, komentarišući da je dobro što kod sebe nema onu svoju pušku. Majka joj kaže: „ Znaš ti Stano kako sam te učila, odgovori – DA.“ Ona se okreće matičarki i pita je l’ može da ponovi, setila se šta treba da kaže. Gleda u nas i izgovara: „Da, igraćemo se, samo da prođe ova halabuka što nas je snašla.“ Matičarka, dirnuta Staninim odgovorom, jedva prstom prelazi na pitanje za Veljka pa i njega pita isto. On sve vreme gleda u nas i u novu kuću i ne čuje šta ga ona pita. Njegov otac, dobar čovek, al’ malo više popio od sreće što je izabrao svom sinu dobru ženu, crveni se kao paprika i stalno gleda ispred sebe u zemlju, a majka prati sve i svaku reč, pa kaže sinu da ponovi ono što je Stana kazala.

„Majko, ja se sećam da je Stana pitala svoju majku kako da odgovori ovoj teti zamotanoj u srpsku zastavu, pa pitam i ja tebe šta da joj kažem, jer nisam ni čuo šta me je pitala.“

„Dobro bre sine, koliko puta treba da ti ponovim, samo kazi DA!“ brecnu se Veljkova majka.

„Dobro bre majko, što se odma’ ljutiš? Evo, reći ću da, ali kome to treba kad se mi i bez toga lepo igramo svakog dana?! Ako meni ne veruješ, evo pitaj Stanu i sve moje drugare.“ Htede još nešto da kaže, ali se začu glas Stanine majke: “Sad ga nagazi!“ i ona nagazi Veljka. On vrisnu ko Damjanov Zelenko i svi se svatovi sjatiše da vide šta se desilo velikom junaku. On kuka i privija se uz majku. „Što me bre gaziš, budalo jedna?“ viče i pokazuje rupu na stopalu što je Stana štiklom napravila. Njena majka kaže da nije ništa strašno i da je to običaj kako bi dugo ostali u braku, a i valja se navići na prgavu Stanku. Da bi ublažila situaciju, Veljku majka govori da poljubi Stanu, a on pita zar mu nije govorila da  je sramota da se ljube kad ljudi gledaju i da to treba da rade samo kada su sami u kući, gde niko ne može da ih vidi.

„Jeste sine, tako sam ti rekla, ali ovo je izuzetak, možete slobodno da se poljubite da svi vide da se volite i da ste se iz ljubavi uzeli.“

„Majko, mi smo se kao drugari zaista voleli i život bi jedan za drugoga dali, ali sad kad mi je napravila ovu rupu sa onim tvojim štiklama koje si joj namerno dala, ja je više ne volim! I bez obzira što će mi jedini veran drug u odbrani Krajine biti, molim te da ovaj cirkus što pre završite i da nas pustite da idemo da se igramo.“

„Dobro me slušajte,“ reče Stanina majka, „za vas dvoje danas nema igranja!  Evo počinje kiša da pada, pa ne bi bilo lepo da se zaprljate. Sedite tamo na sredinu stola, gde je najlepše cveće, tu je vaše mesto i budite mirni. Danas je dan za ljubav, a ne rat i ne dirajte onu praseću glavu, to je mesto za kumove. Sutra, Bože zdravlja, kada svane, igrajte se do mile volje i rata i odbrane Krajine, a možete i vodom da se prskate iz ovih majstorskih buradi, da vam deca budu vredna, radna i poštena kao ovi naši majstori.“

Jesu Stana i Veljko verovali u svoje pretke iz Sikola, jesu bili hrabri u odbrani Krajne, ali u toj igri, nisu ni shvatili da su ih roditelji izistinski venčali pred matičarem, Bogom i drugarima.

…nastavak priče – Belka umesto plate

  • fotografije preuzete sa pretraživača, nisam našao izvorni link…

Vladimir Stankovic

DedaBor#ljubav, muzika i sve nešto lepo...

2 Comments:

  1. Pingback: Dragčetova sećanja, pečalbarenje, priča druga - D E D A B O R

  2. Pingback: Belka umesto plate, pečalbarenje - D E D A B O R

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *