Pod pokroviteljskom palicom bradatog dirigenta krenulo se u izvodjenje zabranjenih melodija.
Pod nekim drugim palicama se završilo. Dovoljno da se udje u istoriju, u memorije svih koji su na neki naćin razmišljali svojim glavama i pored činjenica da se imalo, sa tendencijom da se nema.
I bi tako. Doživesmo najgoru jevrejsku – od imanja do nemanja- kratak je put u koji se svi uverismo u nekoliko neprospavanih noći.
Sve što se kasnije dogadjalo, smrdi, truli, zagoreva…bezubi se keze, čelavi se hvale svojim pletenicama, čantravi i grlati trče brže i kraćim stazama…
Dvadeset godina, dvadeset mučkih saznanja o promenama u kojima i dalje iz točka neki ne izlaze.
Ne želim da se okrećem. Hoću da gledam napred.
Mi uvek imamo tu svetlost na kraju u koju tako dugo gledamo. Ali je vidimo, na dohvat ruke nam je kao i uvek.
Ispružimo ruke, ali budimo brzi u igricama crvenih rukavica kako nam se ne bi smejali!
Ja sam tu. Nisam koristio bombastične mogućnosti mog baritona, nisam koristio tehnike gornjih ekstremiteta…i dalje pokušavam da shvatim, da prihvatim kažnjavajući sebe. Naučio sam da budem sado mazo, da plivam i skačem na glavu.
Malo li je za dvadeset godina, malo?
Nije to bilo tih 20 godina koje dečaci sanjaju, ali preveliki je luksuz trošiti reči odveć su te godine preskupo plaćene (mada se uvek zalepim za ovakve teme).
U poslednje vreme se sve više trudim da gledam na sve sa neke pozitivne strane. Ponekad mi pođe i za rukom, moram još da vežbam :). Možda to dođe sa godinama?
Neki su tada pokušali da se izbore za budućnost moje generacije, sada preostaje da se staramo za one koje će doći. Nadam se da će oni biti bolje sreće :).
Zoran
Bitno je imati svest o svemu ucinjenom i proživljenom!
Svako putovanje počinje prvim korakom! Mi smo načinili mnogo prvih koraka, ali retko smo nastavili da koračamo. I 9.marta, i 5.oktobtra i u mnogim drugim prilikama!
Takav smo valjda narod!
Mene je juce uhvatila tuga od pomisli gde su mi otisle godine.
U cekanju, ratovanju, tranziciji…
Bolje da cutim jer nisam ni malo optimisticki raspolozena.
More, moz’ da mi pljunu pod prozor.
Nakon tih dva’es’ godina, ipak mi ostaje nesto sto ne bih imao da sem jurio pod barjake. Citajuci tvoj blog mislim da i ti imas par takvih uspeha.
Odakle ti, Dedo, bariton??
Kakim za bariton, ali za ostalo ne. 😛
Nije lose ovo Drncovo razmisljanje…pomerio si me sada…
Toliko energije je utrošeno uzalud, sve mi se plače.
Postoji darma i postoji karma. Za nekoga je to veliko sranje a za nekoga gola istina. Svako svoj krst nosi a to verovatno važi za pojedinca ali i za gomilu koja je skup više pojedinaca. Ne znam kako se na brzaka menja gomila kao što ne znam kako se na brzaka menja pojedinac. Šta god uradili trebalo bi da to radimo sa određenom odgovornošću. E sada ako nam se nešto ne sviđa… imamo dve variante… ili da to prihvatimo ili da menjamo. I jedna i druga iziskuje neki trud… Bilo kako bilo ako sami odlučimo – je to cool samo nema posle – vrdanja 🙂 – to nam je što nam je. 🙂
Branko
Dobrodosao kod Deke na blog. Osecaj se udobno, ugodno i opusteno.
Slazem se sa tobom, za svaku akciju potrebno je uloziti truda. Neko to moze , neko drugi to nece…
Opet sam posle ovih tvojih/nasih dvadeset godina prebrojavala…vrtela nazad-napred… zalim sto nisu dali sansu da se nesto proba, nesto drugacije …. a moglo je sa Zoranom…
Dekic nemozemo prestati da verujemo…ne, zbog nasih malenih…