Sigurno je da se svakom po nekad desi da dodje do prezasicenja. U bilo cemu, pa i blogovanju.
Otkud sada to? Pa recimo da nemam ama bas nikakvu volju da pisem ili pak stavljam po mom dobrom starom obicaju nekakve gluposti na blog, koje razveseljavaju moje drage goste a i mene sa njihovim komentarima.
Jedino sto imam volju, ali uvek, a to je da redovno citam tudje blogove.
Citam bas sve. Redovno obilazim i one koji nisu na agregatima ili pak u mojim linkovima. Treba vremena za to. Onda postavljam sebi pitanje: odakle drugim ljudima vremena da obidju sve te blogove koje i ja citam? Kako vreme odmice, tako se i broj blogova povecao u mom adresaru. Jednostavno, ne uspem da obidjem sve, a nije mi ni oglavu, a nije mi ni moranje, ali mi je uzivanje da citam sta drugi pisu.
Razmisljam: da li je ovo vrsta voajerizma? Ne gledam tv, ili retko. Sve informacije dobijem mnogo brze i kvalitetnije preko neta… Na tv-u ide Veliki Brat. Ljudi koji to gledaju su delom voajeri i imaju zelju da vide sta tamo neko radi…
Pa i ja citam sta neki blogeri pisu. Ulazim u njihov zivot kroz njihove price. Jos sam i aktivan kroz komentare. Medjusobno razmenjujemo nasa iskustva kroz razlicite teme.
Svako od nas zivi svojim zivotom. Nekima se puti ukrstaju. Neki imaju iste poglede, ista zanimanja, ista interesovanja. I svako nadje ono sto mu prija i u cemu ce uzivati. A sigurno je da uzivamo u blogovanju, jer ne verujem da neko od nas na silu sedi pored kompijutera u bilo koje doba dana i ide sa strane na stranu …
Ne sumnjam u druge blogere, ali ako uzmem u obzir da imam mnogo obaveza na poslu, da imam kucnih i privatnih obaveza, postavljam pitanje: odkud svima nama vremena da uporno radimo ono sto radimo?
Jedan bloger stalno zapocinje svoj post: Obzirom da nemam dovoljno vremena… i onda nabroji deset poslova koje radi odjednom a pride i studira , obavezno napise kako ce smanjiti broj postova zbog nagomilanih obaveza, a svaki dan izbaci najmanje jedan…
Dugo nisam hteo da da imam svoj blog, jednostavno sam citao tudje, povremeno i komentarisao. Sada na moj blog dodje dnevno minimum dvestotinak drugih, neki ostave komentar, neki samo pogledaju i odu a ja pokusavam da prelistam tudje blogove i ostavim trag. Cini mi se da nemam vremena da pregledam sve. Pogotovo nemam vise vremena da pogledam neke nove a kvalitetne blogove.
Definitivno- selekcija.
A mozda je samo premor? Trenutno zasicenje, sta li.
Ponekad zavidim Lermontovu ! Covek nema svoj blog, tek pojavi se svojim sjajnim komentarom na nekom od blogova. Cini mi se da je uvek tu, da prati i on sve sto se pise i objavljuje, a da bira gde ce ostaviti pisani trag.
Ima bas puno pitanja a jedan od odgovora je da svima nama prija neka vrsa paznje koju dobijamo svakodnevnim prihvatanjem dragih nam gostiju na nase parce zivota.
Da nam svima definitivno prija kada vidimo predivan komentar na nasu umotvorinu.
Osim sto smo na neki nacin voajeri, izgleda da nam svima nedostaje po malo paznje, da smo u neku ruku egzibicionisti. Da volimo da se pokazemo i budemo u centru zbivanja.
Volimo i svoje probleme da podelimo sa svima na zemaljskoj kugli koji znaju nas jezik. Da podelimo nase strahove, nase emocije, nase komplekse koje necemo svesno da priznamo ( a neko ih itekako vidi), da se pokazemo kao najpametniji, najlepsi, najaci, najsmesniji, naj, naj…
Da podelimo srecu i tugu, radost i patnju, dan i noc…
Ipak smo mi drustvena bica i volimo zajednicu. Ko kaze da internet otudjuje ljude, taj nezna za blog. Onaj ko nezna nista o blogu i blogovanju, mnogo je siromasan.
Bloze pomozi !!!
-nastavece se…
Kliknem se u svakoj pauzi koju napravim na blog, a uveče najčešće sedim…i znaš šta je tu dobro? Razgovaraš sa ljudima, smeješ se, zezaš se…a opet možeš u trenutku da se isključiš i da te niko ne pita zašto i gde si otišao…odlična je to komunikacija 🙂
Definitivno prezasicenje,ali ne brini to brzo prolazi i tad kreces da pises kao sumanut.Nisi jedini kod koga se desava to,ja sma par puta bio pred odlaskom toliko sam se bio zasitio ali sam prevazisao to za par dana i krenuo dalje.
Sto se selekcije blogova za citanje tice tu gresis,neces moci da seletiras nista niti da smanjujes listu blogova koje citas,ta ce se lista iz dana u dan povecavati jedino ti preostaje da ako ih ne citas preko readera pocnes da ih tako citas jer ces sebi olaksati posao. 🙂
uzivaj za sad u citanju,a mi cemo se truditi da ti ne bude dosadno.
Ne znam šta je to…i meni dođe pa ne radim ništa sa blogom…Nekad mi dođe da ga ugasim što će se verovatno i desiti.
Zihernadla
A jel ti se desi da na neki blog vise puta dnevno odes a da predhodno ne komentarises, samo citas i cekas komentare?
Zmajcek
Da nema rajdera, tesko da bi stigao sve da pogledam sto me interesuje…
Panky
Vreme ti je da uzmes svoj domen, vec si duboko zabrazdio kao bloger…
Retko, ali se desi…ako čitam onda i komentarišem, pa makar i pogrešno…što se kaže, promašim temu 😀
Kada sam pocela pisati blog, prvo sto mi se svidelo ,bilo je to sto mi se cinilo kao da se svi ovde poznaju, i uzivaju,ostavis neki komentar, ne moras da se pravdas za bilo sta, i pitala sam se kako cu se ja tu uklopiti.Nisam mogla zapamtiti ko je ko,jedno vreme.Ni sada jos nisam sigurna u taj osecaj da mi je tu mesto, po prirodi sam malo “na svojuruku”,ali i ako taj moj osecaj nesigurnosti me ponekada sputava, uzivam druzeci se sa blogerima.
Lepo je kada ti ostave komentar, a i ja se trudim da to uradim, mada bih komentarisala i vise da imam vise vremena.
Pozrdav
@ Punky, obecao si da nece da te nema! 🙂
Nego, je li Borani…ko vam uvozi igračke? 🙁
O ne, postao sam blog zavisan… 🙂 Kad budeš video post sa naslovom : SELIM SE, tad ću da uzmem domen!
Deda, sećaš se kad sam otvorila tragove? Sećaš se sigurno. Nisam baš bila sigurna u početku da li da pišem samo poeziju, ili da “priču” preselim tamo ili da je ugasim. Znaš za to?
A onda sam skontala da se ja tako lepo ispraznim na “priči” da je to čudo. Ne zanimam me da li će nekome da se sviđa ili ne, super mi je što se slatko istresem.
Samo ponekad pišem, onako kako treba, i to se uglavnom prepozna.
Nikada nisam razmišljala o zasićenju. Kad mi se ne piše, ja ne pišem i toliko.
Nema tu nikakve filozofije. Nekad postiram po 3 puta na dan.
Nekad samo pišem, a ne objavljujem ništa. Nekad, nemam vremena da odem ni na sopstevni blog da odgovorim na komentare, nego na brzinu u nekim pauzama odem da pročitam nešto, uz kafu …
A bilo je i dana, kad “dignem haubu” onda me nema nigde dok to ne završim, pa čitam posle, ako stignem, ako ne preskočim.
Ali, IPAK, postoje destinacije koje ne propuštam! 😉
pisi kada ti se pise. ne radis na normu 🙂
Zihernadla
Ja sam najveci spamer, uvek promasim temu 😛
Panky
Jedva cekam…
Suske
Secam se svega… Imao sam i ja blog na kome sam se praznio…Sada samo ovaj i dovoljno je…
Moram malo da odem ispod haube, da me nema neko vreme 😀
Al ne mogu da propustim neke destinacije 😀
BSLPamti
Uvek kazes pravu stvar.
Deda 😀 😀 😀
Deda, ja bih da se potpišem. ako dozvoljavaš.
Jedini razlog zbog kog nisam registrovala svoj domen: mislim da ako uzmem domen, odgovornost prema onima koji posećuju blog raste. Frka mi je da ću jednom “presušiti”. A ružno je da ljudima koji čitaju ne ostavim ništa. Tu je onda pritisak: piši! Ja ne umem da pišem pod moram. Voajerišem, često. Nekad mi je samo uživanje da čitam, upijem atmosferu, pozitivnu energiju. Ne mora se baš sve komentarisati, je l’?
Prija mi da vas čitam. sve. 🙂
Ako možeš, proveri molim te, da li sam danas više od pet puta ovo pročitala? 🙄 Mislim da jesam. Jako mi se dopalo kako si sve izanalizirao, do poslednjeg detalja i razloga zbog čega neko ima blog, komentariše druge blogove, ne propušta pojedine. Koliko smo, ponekad, željni lepe reči, a nekad i zaista iskrenog mišljenja o onome što pišemo. Zar ne da je sasvim moguće da se pogubimo, pa da jednog momenta pomislimo i da smo najbolji i najduhovitiji i najčitaniji… Više volim da napišem komentar koji nije puka hvala ili “samo tako nastavi”. Kod mene takve ne mogu da gledam očima, evo priznajem. Volim kad ljudi u komentarima nešto i kažu, a ne kad se samo “zapljunu”. I mene ponekad prijatno iznenadi kad vidim koliko ih je svraćalo. Ako se osećaš usamljen, tada si nekako manje sam. (JOJ, patetike!!! Deda, nemoj se iznerviraš, al’ tako mi došlo da razmišljam. 😯 ) Meni je trenutni blog mesto na kome sam se najviše zadržala “u cugu”. 😕 Ne znam do kada ću tu biti?! Dok mi bude kao sad, pretpostavljam.
I još nešto.
Odavno ne sretoh ovoliko komentara koji ne maše temu, kao na ovom tvom postu. 😀
Pisem par meseci, nasmejala se i naslusala mnogih dijalekata i uzivala sam u svakom od njih… podsetila se nekih izraza koje nisam cula godinama…. ali isto tako sam se vec vise puta zapitalo, dokle ovako…nemam pojma, trenutno imam premalo vremena i sve se nagomilalo, nikako da odmaknem….pa valjda zato i kukam…..
napravio si lepu analizu….ima tu svega pomalo, mada se ja uopste ne pitam previse, bas zasto….sve dok mi pricinjava zadovojstvo nije vazno…..nista nije vazno…..smeh je …zdravlje!!!! a ja ga sa vama imam….
🙂
Whisperer
Naravno da mi je drago kad se potpises kod mene…
Ne boj se da ces presusiti. Uzmi svoj domen i samo nastavi kao do sada.
Slazem se da ne mora sve da se komentarise.
Atajlo
Uhvatio sam sebe da se samo ,,zapljunem,, i odem. Ni meni se to ne svidja, ali jednostavno: ima tekstova koje ne zelim da komentarisem ili bezim od teme, kao sto je tvoja zadnja, ali ipak sve procitam.
Volim da citam komentare, sa uzivanjem.
Mozes da razmisljas kako mislis da treba, mene to ne ljuti, vise me ljuti kad vidim kod nekih kako neko namerno provocira ili tera na drugu stranu od postavljene teme, ali namerno…
Primetio sam da menjas destinacije.
I tebi bi preporucio da zemas domen i da se skrasis na jednom mestu…
Sarah
Nekako je i meni smeh najvazniji. Zdrava atmosvera, dobro drustvo i uzivancija.
Samo o obavezama nemoj da mi pricas 😀
I ako sam prosla ono sto bi se reklo”prvu mladost”,nisam nikada bila hitrija u sredivanju obaveza……………
I to sve,da bih imala sto vise vremena za blogovanje/citanje istih.
A da”BLOG” nije visoko kotiran, na mojoj ljestvici prioriteta,jeste! 😀
ps.Sto se tice krize,imala sam je.Znam o cemu govoris.
Nadam se da je prolaznog karaktera.
Shine! 🙂
Afrodita
Prolaznog je karaktera, bez brige 😀
I meni je nekako prioritet postao…
Ne bih ja to. 😕 Tada bi zaista bila obaveza, a do tada je… pa, recimo, neobavezno.
Što se tiče skretanja sa teme;
Ume ponekad žešće da iznervira, ali dešavalo se da post posluži tek kao inicijacija za pokretanje sasvim druge teme, daleko zanimljivije od te koju je, po difoltu, trebalo komentarisati. Kad ovo kažem, podjednako mislim i na svoj i na druge blogove.
Zaboravih;
😐
I tu smo istomišljenici, kad pomenu moj post od juče. Ima tekstova koje ne mogu, pa ubij, da komentarišem. Čak ni da se zapljunem na njima. Iz crno-belih razloga.
Vise puta mi se desi da kroz komentare imam veci uzitak nego kroz post…
Eh, kako dobar post.
Baš mi je drago što imaš “na današnji dan”…
Kaži mi molim te, jel prošlo? Kad je prošlo?
Ima već 2 nedelje da nisam ništa napisala… a retko gde sam i komentarisala… posećujem ovih dana samo 2 bloga… moj nije među njima 🙁
Nekako sam se umorila… ne znam ima li smisla…. nešto mi baš treba tvoja reč i trebao mi je ovaj post….
Gaga
Dragana Dzermanovic
Verovala ili ne, vec par dana unazad se odusevljavam ovom Vremeplovu ( na danasnji dan) iz prostog razloga sto sam mnoge postove od ranije zaboravio.
Ovaj na danasnji dan sam procitao dva puta, razmisljao da ga stavim ponovo, pa odustao. Sta da ti kazem?
Ima odlicne komentare…svima se desava da imaju “krizu” u svom blogovanju.
Meni se desava ovih dana da me svakodnevnica ubija i da sam u fazi kad imam osecaj da cu da puknem od muke…
Mislim da me svi vi koji dolazite ovde terate da idem dalje i da sa vama lakse prolazim kroz razna sranja iz reala.
Gago, nisam siguran da sam ti ovom prilikom pomogao , ali od sutra idemo punom parom !!!
Evo, izbacio sam jedan video klip da se malo razveselimo svi zajedno… 😛
Pošto sam na nekoj vrsti poluprinudnog godišnjeg odmora,
poslednjih nedelja sam obilazio dosta blogova. Stvarno ne znam odakle ljudima vremena da pročitaju stotine postova, komentarišu, pišu članke, a pri tom imaju privatni život. Kad’ bi’ imao ženu, decu, kucu, macu… sigurno ne bih imao vremena za blogove, kao ni za net uopšteno. Kako vi uspevate? Pišem članak satima. Sat mi treba da ga podesim u editoru. Većina članaka mi je copy&paste :), pa opet ode puno vremena. Blogovi mi ne služe za ‘pražnjenje’. Neka vrsta hobija. Obradujem se svakoj poseti, a najviše me obraduje kad vidim da se ljudi našli ono šta su tražili.
Do sada nisam im’o m* da komentarišem na ovom blogu, al’ ovim putem želim da vam kažem da sam počastvovan što ste se ‘pretplatili’ na moj (sveže otvoren) twitter nalog.
Pozdrav iz Novog Sada.
Robert.
Pozdrav i vama, Roberte.
Ne znam kako drugi ljudi, ali mogu da vam kažem za sebe kako to ide.
Prvo, imati blog jeste posao, znate :).
Realno zahteva vremena, znanja i pripreme, a to što vi trošite toliko vremena promišljajući, eventualno skupljajući materijal i to – govori samo u prilog vašoj ličnoj ozbiljnosti i pristupu (ja verujem da vi generalno, u životu uopšte, sa takvim stavom pristupate svemu). Izvinjavam se što uzimam sebi slobodu da komentarišem vas lično, ne zamerite.
Mene što se tiče, moji blogovi (ovaj iz mog imena i moj lični su prosta posledica sledećih stvari: mog trenutnog školovanja, mog dosad stečenog bazičnog obrazovanja i iskustvenog znanja, proste fizičke nužnosti da sedim za računarom satima, i – želje da se neke stvari iznesu javno, onoliko koliko mi je dozvoljeno profesionalnom kodeksom i još nekim propisima koji nas obavezuju.
Dakle, ako imam nešto da učim, a – recimo – 10-tak Gb literature mi je u elektronskom formatu, ja sam za računarom. Ako imam da pišem rad ili seminarski rad, ne ginu mi baze podataka. Ako imam excel od ihahaj podataka, opet sam za računarom… koji je pretežno online. Onda mi nije problem da usput otvorim nečiji blog i napišem nešto :). Kucam sa deset prstiju, vrlo brzo.
Što se tiče porodice, imam odraslo dete, odraslog velikog i samostalnog muža i odraslu, veliku i samostalnu mačku :), na poslu nemam internet, spavam malo oduvek, peglam sjajno i brzo, ako sam u cajtnotu sa nekim radom kuvam za nedelju dana unapred, i eto.
Članovi moje porodice umeju itekako sami da jedu. Videla sam mnogo puta :).
Ja još jednom pozdravljam vaš prvi post, nemojte se ustezati: Deda je divan čovek, a na blogovima (onim koje ja čitam) sam “sretala” uvek vrlo dobronamerne ljude, iako virtual, naravno, nije takav u globalu, isti je kao i real…
Sve najbolje još jednom, i samo hrabro, imate jednu malu Sosu tu blizu da vas brani ako šta treba :). Pozdrav iz Novog Sada.
Dragi Deda,
ne postoji lep ili lak način da vam kažem kako i mi imamo (imenica koja se ne jede) u realu, i kako vaš blog mnogo znači. Ja sam dugo online, i ne treba mi mnogo da prepoznam pametnog i finog čoveka koji još i ume da napravi blog daleko bolje nego mnogi drugi, profi :).
Htedoh samo da kažem da vas bodrim i podržavam, ne dajte se, evo ja mislim na vas i usuću jednom kafu u laptop, Boga mi moga :).
Ili volite krušku? 🙂
Valjda će nekako stići do vas…:).
Robert
Uvek si dobrodosao kod Deke na blog. Opusti se i uzivaj bas kao i drugi …
Koliko god vremena da odvojis za pisanje posta, komentara ili posete drugim blogovima, sve se racuna u dobro potroseno vreme. Ja volim da citam, brzo pisem i nije mi potrebno previse vremena da bih napisao post, jos manje kad idem kopi/paste.
Imam porodicu, psa koga redovno setam, posao koji mi uzima veci deo dana i opet blogujem sa posebnim uzivanjem.
Nekeko sam uvek tu , na netu, ispustim neke stvari, pa se povremeno vratim na njih i tako… Ko zeli, moze, ali kad si mlad, bolje je da sa drustvom u realu zivis zivot nego da veci deo svog vremena provodis uz komp…
Uglavnom se nadje vremena za sve, uz dobru organizaciju.
Borislava
Drago mi je da nalazis stvari koje ti sluze za uzivanje na ovom blogu i da ti se pride i svidja…
Hvala još jednom, Deda,
treba da stavite mogućnost potpisa u postovima, pa da ne govorim svaki put :).
U mom okruženju (verujem i u okruženju mnogih drugih ljudi) je situacija takva da poslednjih možda godinu i po dana svaki dan i lično i profesionalno slušam samo ružne, strašne, teške, nekad i doslovno jezive priče. Ne kukanje, nego baš teške, realne probleme. Pošto se nisam rodila bez živaca niti bez empatije, uprkos dugom stažu i uvežbanim načinima borbe za samoodržanje :), sada već polako ne mogu da kompenzujem takve stvari, i normalna je posledica da dođem kod vas, jeltakotakoje :).
Pozdrav i vama i prijatan dan :).